Разговор са психологом Јеленом Делибашић, сарадником мисионарског портала Кинонија: Живот је дат у изобиљу, а Љубав као свеза савршенства
РАЗГОВОР ВОДИО: Катихета Бранислав Илић
- Рођени сте и одрасли у Новом Саду, а касније Вас пут води до далеког Лондона. Замолићу Вас да на самом почетку разговора кажете нешто о Вашем одрастању и школовању?
Према тишинама судбине, тајанство детињства, без чијих би звезда и гласова мој живот (п)остао прокажено сеновит, поверавам Вам обиље вољених бесмртности, под печатом и кључем бистротечне Љубави. Непомућена Лепота минулог времена, ораскошена васколиким искуственостима богојавне дивоте, приволела ме је отачаству, те је, насушно, мој млади живот уткала у топла осећања оданости к народу свом, уз примљено уверење милосног спомена Створитељу. У тим жуборима давних и скорих времена, указала ми се истинска Љубав према Богу, књизи и молитви, што су се, погледом из пространих војвођанских равница, плодно отимала у свечане дане бденија по сродности Душе. Ружом су цветали основношколски, гимназијски, потом и академски дани. Заветовах се науци, попут светиње. Не бејах дете сујете. Увек притајена старањем Господњим, посветих се изучавању људске Душе, походећи знатне путеве образовања (Нови Сад, Сомбор, Лондон, Беч), што су, својим изврсним научним чувствима, узвишено обликовали моје истраживачке находе, препуштајући ме сеновитом научном обитавалишту психопатологије мишљења. Божји дарови умножавали су Љубав. У споменутим данима углађеног доба, нису ме напуштале сузе света, отргнуте од недара која су се, Небу мог детињства, одувек смешила притајеном бистрином, одликујући ме за живот посве осећајан, али разборит, припознат смерном уму, кроткој Души, нежном и чистом образовању срца. Смиона беше погодност те тихе радости. Према избору сродности, ближњељубље ми се омилило толико дубоко да сам настојала посвећеније уважавати и туђи Дух, чији је бескрајни свет сјајио обиљем слика које су милиони година живог развитка надоместили и органски сажели.
- Драга Јелена, као активни припадник литургијске заједнице у Новом Саду, да ли се сећате Вашег првог сусрета са храмом и свештеним богослужењем?
Склона сам признању да се поступност нашег приближавања Богу нипошто не сме екстраховати кроз сумрачни пресценијум Новог света. Декаденција трансценденције безусудна је колебљивост посрнулих духова. Нажалост, одсудност савременог света почива на тој истини. Најфиније клупко човечности осветљено је молитвом. Молитва је просфора, умешана од суза и срца – речи су Оца Јустина Поповића. Првотну молитву очитах, уз милост верујућих, у Саборној цркви Светог Ђорђа, у Новом Саду, док речитост освећене молитве памтим по духовном престижу древних Сопоћана. Додиром Духа тада милујући фреску Успења Пресвете Богородице, није ме напуштала помисао како одиста не постоји величанственији корак да се спозна и заволи живот. Наиме, ми смо Богопозвани да врхунимо за веће дарове. Храм Светог Саве и Црква Светог Апостола и Јеванђелисте Марка, уз поменуто, убирају Истину у моје садашње време, у моје благо и мој животни пут.
- Приредили сте неколико књига и зборника, а у том духу реците нам којима сте се до сада темама бавили и који су наслови у питању?
Све домовинске везе властитог бића одувек су ме враћале Платону: писана реч личи на слику, а слика се чини живом; међутим, ако је запиташ, слика увек достојанствено ћути; другачија је њена сестра – жива реч – она се са знањем записује у Душу онога који учи, кадра је саму себе да брани, и зна да говори, а зна и да ћути, кад устреба. Чистосрдачно уверење и благообразност на пољу књижевном оплемењују Душу, као најмилији дарослов који је мом бићу поднешен. Под тим словом упознаје ме и препознаје моје драго Српство. На јасној сунчевој светлости весела је и вода. То допуњава моје биографско писмо. Приређивач сам и уредник Зборника духовне културе „Златни век и паучина – тајна човека и духовна реалност: историјско-канонски аспект и домети филозофске истине у православној мисли Достојевског”/„Апотеоза егзистенцијализма и феномен Подземља: критичка анализа дискурса у учењу Достојевског” (Православна реч, Нови Сад, 2017);
аутор сам књига:
1. „Каравађо: одјеци времена – естетика натурализма у духу алтернативе” (Завод за културу Војводине, Нови Сад, 2017),
2. „Аутономна природа зла: представе и сенке”, општи део (Прометеј, Нови Сад, 2018),
3. „Јелена Карађорђевић Петровна: прислов биографији принцезе српске и кнегиње руске”
(Прометеј, Нови Сад; РТС издаваштво, Београд, 2022) и
4. „Исидора Секулић: Речи” (Прометеј, Нови Сад, 2023).
- Упознајте нас са животом и значајем Јелене Карађорђевић Петровне, те чудесне личности о којој сте са великом љубављу писали?
Следствено речима академика Драгана Симеуновића, Јелена Карађорђевић, кћи српског краља Петра првог Карађорђевића и црногорске књагиње Зорке Петровић‑Његош, беше „дете свог рода и свога тла, крв своје крви и поуздани мост међу великим и малим словенским братом”, счега је „захваљујући њој, увећан понос нашег рода, а не само наше знање о прошлости, тачније, о оном делу прошлости, о коме нисмо смели знати баш ништа”. Време мења све, изузев онога дубоко утемељеног у нама, што, изнова, увек бива изненађено променом. У томе је поука романсираног ходочашћа принцезе Јелене, оплакана биљем, миљем, смиљем, одасвуд, од нејасног буђења женке-уобразиље у радозналој девојчици, кроз питкост изнутра усталасане младости, па све до смираја зрелог доба у доцветају материнства – суптилно зачета благост једног бистротечног живота, изузетног по староставности своје Душе у микрокозму оваплоћеног патриотског сна.
- Можемо ли рећи да је Јелена Карађорђевић Петровна својим животом свакоме од нас оставила пример делатне љубави према ближњима?
Свест о смислу живота не рађа се без Љубави. Гносеолошка финоћа и семантички цват прозрачних нити овог историјског сведочанства, благообразност је почивша на делатној Љубави, те саздана емблематском семантиком лирске Речи, васпостављене према Лепоти оноземаљских светова, тихих и древних, пред знаковима указаним у изобиљу, за линије на длану земље и блага овоземаљском сну. Данас, када провизоријуми маргинализованих група бивају усвојени као заторни путокази за што комплексније промишљање о прошлости, ганутљива светлост, у лику српске принцезе, сакрални је медијум времена, што сведочи колико је од свег историја рашчинила у недужном човеку, али и чиме се не изузима демијург његовог животног искуства на повесне сагледаје савести која проноси узнемирујући аксиом о разарању, као злом вековно прожетој људској коби. Вапаји принцезе Јелене молски су огласи себе, прозраци су злата у пшеници, њихова смерност у нежности историјског зрења, од зачетака па све до издисаја умилне лепоте која бдије у сваком од нас, заветована Љубави и непорециво раскошна у својој занесености чедним сном, те јој не прети крварење, већ зацељеност уз оне који се не смеше окопнелости неузмаклих и порекнутих. Принцеза Јелена плетисанка је, тешитељка и весница праскозорја будућих нам живота и надања, који ће, попут Истине, с временом постати свет(л)ост минулих дана. Књига коју, по милости срца, завештах роду свом, услишени је одар суптилном преображењском чуду, рукотворен, стихотворен, духотворен за рајско нам уточиште на ономе свету.
- Књига коју сте посветили овој принцези српској и књегињи руској, лепо је прихваћена међу читалачком публиком. Да ли бисте поделили са нама Ваше утиске са неке од званичних промоција наведене књиге?
Беху то тренуци засвођени Љубављу. Тих дана срце ми је росила милина… Понајпре, у Галерији Издавачке куће „Прометеј”, у Новом Саду, потом и у Београду, у РТС клубу, уз документовани, изложбени мозаик Дневника ходочашћа (1884–1962)… Уследило је Краљево… Својеврсна ода Небу, што при угледу знатности, обузима извесна нежност према српском националном белегу, а покрај толико сјајног му богатства, опредељујући себе да постане трајност, да не нестане пред узвишеним олтаром народне просвете. Бејах предводна да, преимућством, дичну Љубав Свевишњем принесем. Перо се за ту славу и хвалу брижно зарезати морало. У тај дан, у то доба, спознала сам само(по)жртвовање, под чијом је сенком и дрво српске слободе изникло, а чију сам коб сузама по туђој земљи тражила, оплићући тиме венац који никада свенути неће. Није моје да о томе пишем, али једно Сунце, тог дана, можда, видело ме је најлепше.
- У току 2023. лета Господњег обрадовани смо вешћу да је светлост дана угледала још једна Ваша књига под насловом „Исидора Секулић: Речиˮ. Лепа је прилика да нам кажете нешто о настанку ове књиге и њеном садржају?
Речи које питају, речи које жуборе, прокрвљене снагом уметничке имагинације, узнесене као Љубав у чистоти молитве… Речи обећане, многоцене, које узносе радост да њихову красоту заједно уживамо, према сврховито изнедреној им природе, а у наручју Исидорином, како Бог милостиви даде. Он се за њу побринуо, за кћер честите српске земље, која двери својих наука жедним чедима Србије суптилно (духо)отвори, према бденију речи неотуђених. Тако беше и са мном. „Речи” обећавају бити Лепота свету, са сваким уважавањем племенитости Духа. Стога су моји осећаји изнашли одзив у топлим осећајима за Цркву и народ, те ћу их, тако разабране, духовној светковини света препустити. Премда жетва јесте весело доба у нашем народу, попут Исидоре, увек мислим на опроштај, на утихнула звона и тронута чувства, тиме желећи да препознам спас у наднаравном Духу, изричитом и пресудном. Књига „Исидора Секулић: Речи” (Издавачка кућа „Прометеј”, Нови Сад, 2023), светковина је срца у настајању посвећених тренутака и тема са јединством, мисаоно је устремљење својеврсног намирења и врело творачке свести самохране, столике кћери свога језика и прве Европљанке српске културе, која је једно питање и један одговор нашег постојања, доследан себи, неизмењив увек истим и увек видним, снажним и поузданим, а увек својим. У тој поезији, време се брише.
- Како Ви сагледавате личности незаборавне Исидоре Секулић коју је један од наших духовних отаца назвао игуманијом и најпожртвованијом подвижницом српске културе?
Исидора Секулић веровала је у моћ свих лепота: звука, боје, облика, речи… Речи су суштина и крв живота, речи које дажде или горе, речи које цветају – речи које нису само глас. Пишући и творећи Реч, Исидора Секулић блиста у својој посебности. Она је вечита Тајна, дубоко предана молитви пред својим Господом, којој је мајка Црква очувала народност њену. Бденије ума њеног и за српство равно осећање, нераздвојно најлепшем духовном простору света, дубоко засеца моје, према свом народу, осећајуће срце. Пријатна опомена уплива у ту бесмртност круга који се стиче, постоји утехе ради. Исидорина самоћа беше дуга и болна. Тиме је стекла храброст за Вечност. Дистанца је Душа Лепоте. Лепо је све оно што не смемо желети мењати. Лепота заводи пут, како би постигла допуштење да продре до Душе (Симон Вејл). Лепота је у дистанци њене самоће. То опчињава.
- Каже се да је књига најбољи човеков пријатељ. Будући да радите у библиотеци, према Вашем мишљењу, да ли савремени човек у довољној мери чита и своју љубав и пажњу посвећује књизи?
Књиге, предраги и непрецењени дар Неба, просвештених умова поносите кћери! Доситејеве речи угађају мом Духу. Дивно је поуздање човека који нам, својом просвећеном речју, допушта и надахнуту веру у њу. Истина је да сви тражимо смисао у разноликим видовима живота, а стварање и одржавање хармоничних уточишта Духа корак је од досудне важности ка проналаску значењских белега прелазних нам живота. Вредности профилишу Време. Читање даје избор. Значај читања за развој личне просвећености и образовања целокупног друштва није могуће преценити. Културом се осваја слобода, а сензибилитет је мера културе Духа једног народа. Тумачећи домашаје човековог Духа, с особитом вером у хумана опредељења његових вредности, мишљења сам да књиге имају светлу будућност.
- Поштована Јелена, која би била Ваша порука на крају разговора?
Усредсређујмо се – у бићу, језику, моралу и Богу. Узносимо Љубав у будности молитве. Молитвом освећујмо Време. Душу узрокујмо, одражавајмо и оснажујмо тим кретањем крстоносним. Тако одагнајмо немире Духа. Поцрпимо милост из драгих нам Руку, Његових, превазиђимо заповести и волимо. Живот је дат у изобиљу, а Љубав, као свеза савршенства, поврх свега, животу је најближа.
