Као петнаестогодишњак, жељан науке и учења, напустио сам родитељски дом у родној Славковици и упутио се у престони Београд, где сам се уписао у Војну гимназију. Желећи да посветим свој живот војничкој служби и официрском служењу, школовање сам наставио на Војној академији у Београду. Током студија, изучавајући војне науке, преда мном се откривала још једна наука, много дубља и узвишенија – она хришћанска, која ће дубоко потрести моје биће и постати оно чиме живим и дишем. Моја прва школа православне вере и духовности био је манастир Ваведења Пресвете Богородице на Топчидеру. Тамо сам се, на светим богослужењима, у лику дивних сестара монахиња ваведењске обитељи, сусрео и са православним монаштвом. Посматрајући њихово ангелоподобно служење, у моме срцу почела је да тиња једна искра љубави према ангелском образу која ће се временом разгорети и претворити у огањ који ће сагорети сваку другу жељу и чежњу, сем оне за Јединим потребним, за Христом. У жељи и младалачкој ревности да што пре пригрлим монашки подвиг, одлазим старцу Тадеју Витовничком да тражим благослов да напустим студије и одем у манастир. Његов одговор мени је тада био несхватљив: „Ти сада не можеш схватити зашто је потребно да завршиш ту школу, али ће доћи дан када ћеш ти разумети зашто је то било потребно“. Блажени старац тада је Духом Светим сагледавао оно што су свети архијереји данас нада мном извршили и службу коју ми је Света Црква одредила. Послушао сам старчев савет и испунио његов благослов, завршио сам Војну академију и постао официр. У дубини своје душе осећао сам да је моје призвање у служби другој војсци, и да ће моје војевање бити другачије од војевања оних који служе под командом земаљског команданта. Захвалан сам војничком васпитању које сам примио јер ме је оно кроз вежбање у дисциплини, послушности и одговорности изграђивало и јачало вољу – и тиме ме припремило за монашко војевање.
Пошто сам послужио отаџбини у официрском чину, запутио сам се стазом коју је пропутио свети Сава пре више од осам векова. Она је водила ка Светој Гори, тој „божанственој планини“, како је назива Свети Григорије Палама, и светом манастиру Хиландару. Богоносни отац наш Сава у Хиландарском типику, описујући манастир Пресвете Богородице Хиландарске, каже: „…а ово место не може се упоредити ни са једним на земљи“. Док нам Савин животописац, јеромонах Доментијан, преноси светитељеву молитву за нову обитељ: „…буди ми помоћник, Владико Христе, Господе свију, да сатворим дом Пречисте Ти Матере, као прибежиште свима који Те љубе и деци отачаства мога, да се сви који прибегавају овде уместе у пространо Царство Твоје“. Шта бих ја, муцајући, немушто могао додати речима овог светог Мужа. Све оно што данас јесам, дугујем манастиру мога пострига, светој лаври Хиландарској. Извориште и центар српске духовности, постао је и моја духовна колевка и духовно огњиште у којем сам поново рођен добивши име Доситеј, по Преподобном Доситеју, подвижнику послушности и ученику авве Доротеја. Света Гора, тај пустињски универзитет, моја је најважнија животна школа. Наши хиландарски старци васпитавали су нас пустињском педагогијом, која се обраћа пре свега срцу а не само интелекту, јер јој је циљ стицање врлина а не пуко гомилање знања. Ови старци, оседели у подвигу, тесали су и клесали молитвом, поуком, сузама, али понајвише личним примером наша окамењена и тврдокорна младалачка срца, не би ли у нама извајали монашки лик. Показивали су према нама, тада младим искушеницима и монасима, истинско пустињско човекољубље, покривајући наше слабости и немоћи својим молитвама и врлинама. Од њих смо примили молитвено и аскетско предање Свете Горе, које су њима предали њихови старци. Дуга светогорска бдења, свакодневне свете литургије и молитве пред иконом Богородице Тројеручице научили су ме да је монах, као уосталом и сваки истински хришћанин, изнад свега литургијско биће, које дише молитвом и заједно са псалмопојцем и пророком Давидом узвикује: „Господе, заволех лепоту дома Твога и место насеља славе Твоје“ (Пс. 25, 8).
Имао сам незаслужену привилегију и благослов да сам живео крај великих духовних атлета и подвижника, мојих стараца и учитеља: Мојсија, Симеона, Агатона, Митрофана, Јустина, Михаила, Јована, Кирила. Нисам достигао њихову меру љубави и врлине, и неко би могао са правом да понови оне речи из Лествице Светог Јована Синајског: „Па како да једно тако плодно дрво има на себи једну тако јалову грану?!“. А ја, уздајући се у њихове молитве, поновићу речи Светог апостола Павла: „Таквим ћу се хвалити, а самим собом нећу се хвалити, осим ако немоћима својим“ (2 Кор. 12, 5).
Хиландарским саборним старцима захвалан сам и за опит светогорског ћелиотског монаштва. По манастирском послушању боравио сам седам година у Хиландарској келији Преображења, Патерици, која се налази изнад светогорске престонице Кареје. Молитвено тихујући у овој пустињи открио сам дубоку истинитост речи Светог владике Николаја Охридског и Жичког, да је Света Гора: „…Молитва без престанка, Веза са небесима без прекида, Славопој Христу без умора…“. Богу и Игуманији Светогорској Пресветој Богородици захваљујем и за незаборавне сусрете, беседе и драгоцене духовне савете које сам добијао у испосницама и келијама од светих подвижника и молитвеника, истинских земаљских анђела и небеских људи. Ти сусрети су ме увек до суза потресали, јер милошћу Божјом светоименита Гора није ни у ове, наше дане осиромашила светитељима.
Манастир Хиландар – није био само сусрет са нашом славном прошлошћу и светим ктиторима, иако су ми пирг Светог Саве, лоза Светог Симеона, Савин бунар, Милутинова црква, Лазарева припрата јасније и речитије од свих историја и монографија које сам прочитао протумачили нашу велику прошлост. Али и више од тога, Хиландар нам указује и на нашу будућност, опомињући нас да се држимо светосавског и светолазаревског завета.
Епископ треба да се угледа и последује Великом Архијереју и Пастироначалнику Христу. Њему, Оваплоћеном Логосу Божјем, који је савио небеса и спустио се на земљу, у овај наш „мравињак“. Он, Богочовек Исус Христос, истинити Бог и истинити Човек, добри Пастир, дошао је да потражи, исцели и спасе своје створење, изгубљену овцу. Нас ради и нашега ради спасења претрпео је страдање, крст и смрт. И у Ад је сишао, мртвима проповедао, прародитеље Адама и Еву избавио и у рај увео. Али и у трећи дан славно васкрсао из мртвих. Христово васкрсење постало је залог нашег васкрсења. Управо ова истина о васкрсењу јесте основа и темељ вере наше хришћанске, јер „…ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша“ (1Кор. 15, 14). То је нада свих хришћана да ћемо васкрснути за живот вечни и да ћемо наследити Царство Божје. Кроз уста епископа, која су и уста Цркве, треба да се чује ова проповед наде. У наше дане многи су остали без наде и клону пред стихијама овога света. И до те браће и сестара треба да донесемо благовест да Бог „хоће да се сви спасу и да дођу у познање истине“, али и да не заборавимо да су „уска врата и тесан пут који воде у живот“ (Мт. 7, 14) и да нам ваља проћи кроз многа искушења. Бити хришћанин значи бити борац, војник Христов, бити спреман на подвиг и жртву. Тајна Царства Божјег овде на земљи најпотпуније нам се открива у светој Литургији. А служба епископа јесте, пре свега, да предстоји литургијском сабрању. Сав човеков принос Богу пролази кроз руке епископа, јер је он, по речима Светог Игнатија Богоносца, на месту Божјем, односно на месту Христовом, будући да је Слика Очева, односно икона Господа Исуса Христа. Из истих тих руку епископових примамо тај узнесени принос као „лек бесмртности и извор живота“, свето Причешће, залог нашег спасења.
(текст је настао на основу беседе коју је аутор изговорио на дан хиротоније у архијерејски чин, 11. новембра 2022. године после свете Литургије у заветном спомен-храму Светог Саве на Врачару).
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.