Прошлост и будућност су често замке у којима се човек губи подлежући психолошким проблемима. Једно од кључних теолошких места за расветљавања теме депресије као осећања присуства жалости и одсуства радости заузимају речи Светог Максима Исповедника: „Радост називају (оно стање) које нити познаје тугу која је прошла, нити засићење које добија од страха од очекиваног, као што је уживање“ (Περὶ διαφόρων ἀποριῶν). Он овде указује на опасност остајања под утиском туге која је узрокована неким догађајем у прошлости, а која своју снагу за опстанак и појачано дејство у садашњости има у сећању на догађај из прошлости који осећамо и интерпретирамо као болан. Истовремено, Свети Максим у другом делу цитиране мисли, скреће пажњу на осећање страха које се јавља као фрустрација неизвесном будућношћу. Од ње се, иначе, очекују пријатност и успех, који су означени као „уживање“. Могло би се тврдити да је овде реч о разумевању генезе анксиозности, која временом прелази у стање депресивности.
На основу наведеног, може се повући паралела са једним од основних увида Когнитивне терапије. Он се састоји у закључку да је депресија утемељена у заробљености прошлошћу и у негативном виђењу будућности. Терапеут тако има задатак да помогне пацијенту да научи да живи у садашњости. У случају успеха терапије, увек постоји опасност повратка болести (relapse), па се тако препоручује модел живљења по коме се са усмереношћу ка будућности памти образац упућености на садашњост. О томе Џудит Бек (Judith S. Beck) пише: „Коначно није довољно помоћи пацијентима да модификују своје искривљено мишљење: терапеут мора да им олакша способност да памте нову перспективу током остатка недеље и у будућност“ (Cognitive Therapy for challenging problems). Препоручују се технике бележења, које данас могу бити унапређене коришћењем паметних мобилних телефона. Аутори студије Mind Stimulation Therapy истичу важност садашњег тренутка, али пацијенте не усмеравају на одрицање од трауматичне прошлости. Наиме, тражи се успостављање правилног односа према сопственој прошлости, јер „за неке људе је истраживање и стицање знања о искуствима из прошлости корисно до те мере да особи пружа увид, који потом може да се користи за ефикасније управљање постојећим симптомима. За појединце ово може произвести очишћујуће терапијско искуство са њиховом негативном прошлошћу, тако што их учини ослобо-ђенима од навика и опседнутости негативним догађајима из прошлости“ (Mind Stimulation Therapy).
Речи Светог Максима које смо на почетку текста навели, о опасности од туговања због прошлости и страховања од будућности, подударају се са терапијским искуством лечења депресије као дисторзије у перспективи искуства времена које човек партиципира као појединац и у заједници. Покајање које светитељ предлаже треба разликовати од разочарења због грешака у прошлости. Наиме, док покајање увиђа сопствену немоћ као извор грешака/грехова и тражи помоћ Божију, разочарење се зауставља на констатовању грешака и даље завршава у самооптуживању. Оно је усмерено ка прошлости у смислу потребе да се ослободимо онога што сматрамо оптерећењем/грехом, о чему сведоче речи из Подвижничког слова: „Не трпимо помисли које умањују наше грехе, и убеђују нас да су нам они већ опроштени. Јер Господ, осигуравајући нас, о њима је рекао: ’Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви’ (Мт 7, 15), јер док се год ум наш узнемирава грехом, још нисмо добили опроштај истога јер још нисмо учинили плодове достојне покајања“ (Λόγος ἀσκητικός).
У Когнитивној терапији се констатује проблем императива „треба“, који омогућава осећај кривице код особа склоних незадовољству. Често је ово последица перфекционизма и постављања превисоких циљева. Због тога се пред Когнитивну терапију, према сажетку једног домаћег психолошког саветовалишта, поставља задатак да „помаже људима да постану реални“ (Jazzard). Поједини терапеути саветују примену техника и тренинга који путем бележења мисли и постављања себи утврђених питања отклањају перфекционистичка очекивања.
Иако „треба изјаве“ подсећају на религијски морални императив, оне у дубљим анализама подвижничког трезвоумља граниче са оним што се назива гордост, и даље веома непредвидивим путевима узрокује различите духовне проблеме. О гордости, Свети Максим пише: „Сваки надмен ум (мада) био словом учења против сваке страсти помазан и (макар) доследно испитивао шта да чини а шта да не чини, биће из непознања (своје страсти; гордости) плен страсти“ (Κεφάλαια ό περὶ θεολογίας καὶ τῆς ἐνσάρκου οἰκονομίας τοῦ Υἱοῦ Θεοῦ).
Као основни лек за депресију, која је у светоотачким списима често означена као униније, теолошко искуство предлаже врлине трпљења и смирења, које не познају ни тугу због прошлости, ни страх од будућности. Оне „у уму откривају благодат божанствене насладе“ (Πρὸς Θαλάσσιον).
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.