Поводом Светског дана заштите животне средине, који се обележава сваке године 5. јуна, Архиепископ Атински и све Грчке Јероним II упутио је своју уобичајену поруку верницима, истичући нашу заједничку одговорност да чувамо творевину и решавамо савремену еколошку кризу.
У свом својству председника Светог синода Грчке цркве, Архиепископ је нагласио пионирску улогу Православне цркве у стављању питања животне средине у први план и напоменуо да је заштита природне средине нераскидиво повезана са евхаристијским и аскетским етосом православне традиције.
У својој поруци, Архиепископ је нагласио потребу за сарадњом између Цркве, научне заједнице, државе и цивилног друштва у решавању последица климатске кризе. Истовремено, позвао је све да трансформишу еколошку свест у конкретне акције и иницијативе за добробит човечанства и творевине.
Прочитајте у наставку поруку Архиепископа Атинског и све Грчке Јеронимa:
Православна црква је била пионир у препознавању еколошког проблема у савременом свету и цивилизацији. Још 1989. године, Цариградска патријаршија је установила 1. септембар као годишњи дан молитве за заштиту Божјег стварања. Штавише, Цариградски патријарх Вартоломеј, кроз своје глобалне иницијативе и међународне конференције, покренуо је невиђену мобилизацију која је утицала на шири хришћански свет. Од тада, однос између Цркве и природног окружења постао је централна тема у савременој православној теологији, која је дубоко истакла евхаристијски, филокалијски и аскетски етос православља.
Усредсређена на Свету Евхаристију, Црква поседује универзалну визију света и живота. Црква постоји, баш као и Света Евхаристија, „да би свет живео“. Етос и искуство Евхаристије не тичу се људске личности само као појединачног духовног или рационалног бића; већ они фундаментално обликују однос човечанства са светом и природним окружењем. Божанска литургија је, пре свега, евхаристијски чин кроз који човечанство приноси свет и живот Богу. Она представља људски пријем материјалног света, не као нечега што треба искористити за индивидуалну самодовољност или биолошки опстанак, већ као дар који треба вратити у знак захвалности свом Творцу, а затим праведно поделити са другима.
Овај живи однос између човечанства и Бога открива личну и друштвену употребу Стварања, као и значење и сврху материјалне стварности. У евхаристијском чину, људска бића доносе не само себе већ и свој активни однос са природним окружењем и своје односе са другима, а све то је посредовано коришћењем и управљањем даровима и материјалним ресурсима Стварања. Све у Евхаристији пролази кроз материјални свет, који служи и као место и средство сусрета између Бога и човечанства. Сама Евхаристија се нуди „за живот и спасење света“.
Кључно питање нашег времена је да ли можемо да инспиришемо и радимо заједно на цивилизацији утемељеној у смислу и сврси – оној која истински поштује природно окружење. Данас, теологија и пастирска служба Цркве морају се укључити у дијалог и сарадњу са савременим светом и савременом културом, посебно у време када наука, политика, филозофија, етика, уметност, образовање и друге области изгледају неспособне, саме, да се носе са новим реалностима створеним ескалацијом уништавања природне средине и климатском кризом. Црква и њена теологија не могу заменити рад науке, технологије, политике, образовања, филозофије, етике или еколошких организација. Међутим, оне могу сарађивати, инспирисати и помоћи у обликовању другачије културе у нашем заједничком напору да заштитимо животну средину и обезбедимо њену одрживост.
Озбиљни изазови које представља климатска криза не утичу на неко удаљено природно окружење или апстрактни квалитет живота негде другде; они нас се тичу директно и свакодневно. Наш однос са природном средином није ни луксуз нити нешто што је спољашње православној традицији Цркве. Као део пастирске и теолошке одговорности Цркве да штити природну средину и промовише евхаристијску и аскетску употребу света као Божјег стварања за човечанство, Специјални синодални одбор за божанску и јавну економију и екологију већ активно координира мрежу еколошких иницијатива под покровитељством Светог синода Грчке цркве и локалних светих митрополије.
Истовремено, већ дуги низ година, а делимично инспирисана визионарским иницијативама Цариградске патријаршије, наша Црква подстиче плодотворан дијалог између теологије и науке, политике, филозофије и етике, образовања и културе уопште. Такође је неговала сарадњу са еколошким организацијама и цивилним друштвом у јавној сфери. Еколошки проблем мора се решавати кроз вишестрани приступ и кроз практичну сарадњу на локалном, националном и глобалном нивоу.
Од 5. јуна 1972. године, када су Уједињене нације одредиле овај дан за подизање свести о еколошким проблемима, ситуација се нажалост наставила погоршавати уместо побољшавати. Немојмо остати само на нивоу речи. Хајде да коначно кренемо напред са конкретним акцијама и програмима за заштиту животне средине и одрживост, „да би свет живео“.
ЈЕРОНИМ Атински
Председник Светог синода
Грчке цркве
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com