У Недељу четврту по Васкрсу (=Пасхи), по пентикосталном (=триодском) богослужбеном поретку, чита се одломак из Јеванђеља по Јовану (Јн 5, 1-15). Он говори о исцељењу човека који је тридесет осам година био болестан – раслабљен. Део овог јеванђелско места (Јн 5, 1-4) се веома често чита у парохијској пракси јер је део Чина малог освећења воде које свештеници врше у домовима верних пред Васкрс и крсну славу. На основу тога би се могао извући закључак да нам је ова прича веома позната и јасна. Међутим, да ли је тако?
Место исцељења – зашто баш Силоам?
Исцељење се десило у Силоамској бањи која се налазила у јужном делу Јерусалима, изван зидина старог града на југоисточној страни. У 9. глави Јеванђеља по Јовану описано је исцељење слепога од рођења, кога Господ пролазећи кроз Јерусалим у суботу помазује блатом по очима и шаље у Силоам да се умије како би потпуно прогледао. Тако се Силоам као природно лечилиште јавља и као место чудесних исцељења која су нам позната да их је Господ извршио. Очигледно да је то био својеврсан здравствени и релаксациони центар јавног простора и друштвеног дешавања тог места. Током 2004. године случајно је током поправке велике водоводне цеви пронађено степениште које је даље водило до великог базена ове бање. Тренутно су у току опсежни радови на ископавању целокупног простора који је чинио бањско место. Управо овакво место, попут данашњих најпосећенијих бањских туристичких центара, изабрао је Господ за пројаву славе свога Оца, за Кога у наставку и говори Јеврејима који тражаху да га убију због тога што је исцељење извршио у суботу: „Заиста вам кажем: Син не може чинити ништа сам од себе, него што види да Отац чини“ (Јн 5, 19).
Време исцељења – зашто баш субота?
Представницима јеврејског друштва су посебно сметала исцељења у суботу. Већ у Књизи Постања (Пост 2, 2-3) говори се да је Бог у седми дан починуо од својих стваралачких подухвата. Ипак, све до времена Мојсија (13. век пре Христа) ова наредба није била упућена изабраном народу. Тек након догађаја са чудесним храњењем народа маном у пустињи, након изласка из Египта, који је описан у 16. глави Књиге Изласка, уочава се потреба за поштовањем суботе од стране људи. Наиме, у шести дан количина хране која је пала са неба је удвојена, па им Мојсије заповеда да у тај дан припреме сву храну за сутра, како је у седми дан (данашњу суботу) не би пекли или кували. Ипак, експлицитна забрана рада у суботу долази тек после јављања Јахвеа Мојсију на Синају где се као четврта заповест износи забрана рада у седми дан који је дан посвећен Господу, због починка Божијег у тај дан од стварања света и човека (Изл 20, 8-11). У Књизи Поновљених Закона понавља се ова забрана уз проширени опис на шта се од радова односи (Пон 5, 12-15), као подсетник на излазак из египатског ропства. Ипак, тачан списак радова који су забрањени оформљен је тек са прописима Мишне око 200. године по Христу. То је 39 категорија рада, познатијих као „40 мање 1“, који имају за циљ да нагласе да циљ човековог живота није материјално богаћење и овладавање природом – јер је Господ Бог њен Творац и власник. Међу радовима који се наводе је и лечење неких лакших болести. Разлог томе није био забрана исцељења болесних, већ сам чин устаљених лекарских поступака који су често подразумевали рад око припреме прибора или биљних састојака који су укључивани у лечење. Исцељења која је чинио Христос, а чији описи су сачувани у јеванђелским текстовима, су била над тешким болесницима и предствљала су чуда и недостижан пример за стандарде тадашње, па и садашње медицине. На основу тога су и разумљиве завист и мржња са којима су друштвени елитни јеврејски слојеви дочекивали оваква исцељења, па чак тражили прилику да Христа већ тада убију (Јн 5, 18). Догађај исцељења раслабљеног у Силоаму постаје разумљивији ако ово имамо у виду.
Ко је раслабљени из Силоама?
На основу текста Светог Писма ми не знамо ко је био овај човек. Оно што знамо о њему је да је 38 година био болестан. Не знамо када се разболео, ни како је до тога дошло. Да ли је оболео и остао тешко покретан услед неког несрећног случаја (нпр. пада са дрвета или напада дивље звери), да ли је био осакаћен у неком свом разбојништву или док је добродушно бранио некога ко је нападнут, да ли је наступила болест попут прогресивне парализе или услед неког неуролошког обољења, или…?
Овог раслабљеног човека не треба мешати са раслабљеним чије исцељење је описано на више јеванђелских места (Мт, 9, 1-8; Мк 2, 1-12; Лк 5, 17-26). Сличност међу њима је та што се обојици Господ обраћа као онима који су својим гресима утицали на развој болести (Мт 9, 2 и Јн 5, 14). За исцељеног у Капернауму не знамо колико година је боловао, док за исцељеног у Силоаму знамо да је боловао 38 година (Јн 5, 5). То не значи да је тада имао 38 година, јер да је тако вероватно би то било наглашено код Светог јеванђелиста Јована, као и у случају слепог који је од рођења боловао (Јн 9,1). Основна и битна разлика између њих двојице раслабљених, нам непознатих избраника Божије чудотворне силе, је та што је онај из Силоама потпуно сам и без пријатеља (Јн 5, 17), док ономе из Капернаума управо пријатељи помажу да се на несвакидашњи начин приближи Христу тако што су услед гужве открили кров куће у којој је Христос тренутно боравио и тако пред Њега спустили раслабљеног (Мк 2, 4; Лк 5, 19). Ово се може учинити као небитан детаљ, али није тако.
Шта значе речи „Немам човека“?
Данас се речи раслабљеног из Силома „Немам човека“ најчешће тумаче као пример недостатка ближњих који би некоме ко је усамљен помогли или савременим речником казано: Немам везу (да нешто остварим). Тако се рађа састрадање или емпатија према овом човеку као оличењу нас или неких нама драгих људи када нисмо у прилици да дођемо до неког доброг лекара или када не можемо да остваримо неку од својих жеља или циљева, не само здравствених. Ипак, да ли је ово једино могуће тумачење?
Отац Хараламбос Пападопулос, са надимком „отац Ливије“, свештенослужитељ и познати проповедник на јеладским просторима, веома активан као савремени мисионар на друштвеним мрежама, писац неколико озбиљних студија и књига које на веома дубок и упечатљив начин повезују увиде из области медицине и психологије са теологијом, износи једно необично тумачење. Он инсистира на Христовим речима којима се исцељени из Силоама упозорава да иде и не греши више како му се нешто још горе од ове болести не би десило (Јн 5, 14). Тиме се узрок његове дуготрајне болести лоцира у неком његовом сагрешењу. Његове речи „Немам човека“ тумачи као покушај себичног самооправдања које кривицу за овакво стање приписује себичности других и недостатку пажње према њему. Тиме тежи да код Христа изазове саучешће и добије неку милостињу. Међутим, као што апостол Петар хромом од рођења не удељује милостињу, већ га исцељује дајући му нешто много више од сребра и злата (Дап 3, 6), тако и овде чини Христос. Усамљени раслабљени човек ниједног тренутка себе не назива грешним, попут других људи које је Христос исцелио. Не благодари му за исцељење. Стиче се утисак да његова усамљеност и остављеност од свих оличена у речима „Немам човека“ представљају изговор за нарушеност односа са ближњима од којих не бисмо смели пасивно да очекујемо помоћ и подршку, већ да им то исто пружамо на различите начине када смо год у могућности на одговарајући начин – речју, делом, молитвом. Према речима о. Хараламбоса: „Често нашу друштвену парализу, наш инвалидитет да постојимо као бића односа, у заједници са другим, дугујемо нашој затвореној индивидуалности. Дугујемо је томе што не отварамо границе нашег Ега, што нисмо научили и немамо ни најмање настројење да научимо да живимо за друге и са другим.“
Уместо закључка
Назвали смо овај наш рад теологуменом која означава слободну теолошку мисао на неко догматски неразјашњено питање. Видимо да после исцељења раслабљени не зна да одговори Јеврејима ко је онај ко га исцели (Јн 5, 13). Тек када га Христос поново проналази у храму, идући му у сусрет као личност која га подсећа да није добро бити сам, раслабљени га препознаје. Овом чину познања Христа у храмовном простору отац Јеротеј Влахос придаје литургијско значење које упућује да се Господ најбоље препознаје у богослужбеном животу Цркве. Ипак, препознавање Христа не значи и богопознање као сједињеност са Њим. Тако се и опис овог догађаја завршава изненађујућим обртом – исцељени одлази да каже Јеврејима да је Христос тај који га је исцелио. Да ли га тиме издаје пре Јуде желећи да се додвори јеврејским властима које су Христа оптуживале за кршење прописа о суботи, да оствари неки профит од тога који ће заменити ону милостињу коју је до тада добијао просећи у бањи? Ми то не знамо, али крај ни мало не слути на добар његов даљи животни пут.
*Аутор је сарадник мисионарског портала „Кинонија“