Поводом 65. рођендана првојерарха Српске Православне Цркве на адресу Кабинета Патријарха српског приспеле су многобројне честитке из земље и иностранства.
Срдачне жеље Његовој Светости упутили су поглавари и великодостојници помесних Православних Цркава, највиши државни званичници, посленици културе, науке и јавног живота, као и бројни свештенослужитељи и монаштво Српске Православне Цркве.
Највише честитки је стигло од верног православног српског народа, који је најлепшим жељама и молитвама изразио приврженост и верност свом Патријарху, молећи Господа да га поживи и укрепи на многе године благословеног служења Цркви и роду светосавском.
Благодарећи на упућеним честиткама и молитвама, Његова Светост Патријарх г. Порфирије узвраћа свим доброжелатељима својим архипастирским благословом, призивајући на њих мир, слогу и љубав Христову.
Извор: Инфо-служба СПЦ
****
Храм телевизија: Патријарх Порфирије – 65 година живота у служби Богу, Цркви и роду
Постоје животни путеви који се не мере само положајима које човек достигне, већ верношћу призиву и послушању. Живот Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија управо је такво сведочанство – пут монаха који је, следујући Христу, корак по корак, по Божјем промислу и благослову Цркве, узрастао до трона Светога Саве, остајући и данас пре свега монах, духовник и пастир.
Поводом 65. рођендана Његове Светости, као духовна деца Српске Православне Цркве, благодаримо Господу за архипастира чије је служење обележено смирењем, богословском дубином, љубављу према човеку и непоколебивом верношћу светосавском предању.
Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Господин Порфирије, рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју као Првослав Перић, од оца Радивоја и мајке Радојке. Основну школу завршио је у Чуругу, а Гимназију „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду. Још као гимназијалац показивао је изузетно интересовање за књижевност, философију и богословље, тражећи одговоре на суштинска питања о смислу живота и месту човека у Божјем промислу.
По завршетку гимназије, уписује Одсек за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Истовремено, све дубље се укључује у литургијски живот Цркве и сазрева у одлуци да читав свој живот посвети Христу. Студије наставља и на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где дипломира 1987. године.
На монашки пут ступа у древној светињи Високих Дечана на Косову и Метохији. У манастиру који вековима представља један од највећих духовних ослонаца свих Срба, прима монашки постриг од свог духовног оца, тадашњег јеромонаха др Иринеја Буловића, данас Митрополита бачког.
Исте године, у манастиру Свете Тројице у Мушутишту крај Призрена, блажене успомене Епископ рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, рукополаже га у чин јерођакона. Та духовна веза са будућим Патријархом Павлом, као и године проведене у светињама Косова и Метохије, остаће једна од најдубљих духовних одредница његовог живота и трајно ће обележити његов духовни лик и разумевање Косова и Метохије као духовног средишта Срба.
Од 1987. до 1990. године борави у Атини на последипломским студијама, усавршавајући се у богословској науци. На Атинском универзитету касније ће одбранити докторску дисертацију из области пастирског богословља, посвећену могућностима пастирског рада у савременом друштву. Његов научни рад одликује настојање да богословље не остане затворено у академским оквирима, већ да постане делатна реч Цркве у савременом свету.
По благослову Епископа бачког Иринеја, 1990. године долази у манастир Светих архангела у Ковиљу. Ту је рукоположен у чин јеромонаха и постављен за игумана. Манастир Ковиљ постаје једно од најзначајнијих духовних средишта Српске Православне Цркве. Обновљено је монашко братство, а ова древна светиња постаје место духовног препорода, сабирања младих, исповести, молитве и повратка Цркви за многе који су у њој тражили и налазили смисао и утеху. Истовремено се развијају бројне добротворне активности, нарочито програми помоћи младима који се боре са различитим облицима зависности, што представља један од најзначајнијих примера савременог пастирског деловања Српске Православне Цркве. У годинама које следе наставља своје научно усавршавање и наставни рад на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, као наследник знаменитог академика др Владете Јеротића на Катедри пастирске психологије.
Свети архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1999. године бира га за Епископа јегарског, викара Епархије бачке. Као архијереј остаје препознатљив по непосредности у односу са верним народом, снажном ослонцу на литургијски живот Цркве и непрестаном истицању да је мисија Цркве пре свега спасење човека.
Године 2014. Сабор Српске Православне Цркве бира га за Митрополита загребачко-љубљанског. У сложеним околностима живота Срба у Хрватској и Словенији, својом благошћу, смиреношћу и спремношћу на разговор стекао је поштовање не само православних верника, већ и представника других хришћанских цркава и верских заједница. Увек је наглашавао да дијалог није одрицање од истине, већ сведочење истине у љубави.
На Светом архијерејском Сабору 18. фебруара 2021. године изабран је за 46. Патријарха српског, наследивши блаженопочившег Патријарха Иринеја. Дан касније устоличен је у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду, а потом и у древном трону Пећке патријаршије, као наследник Светога Саве на трону српских архиепископа и патријараха.
Као Патријарх, непрестано поучава да је темељ живота Цркве Света Литургија, а темељ сваког хришћанског односа – љубав. Зато су његове речи богословски мудре, а очинске поуке и поруке памтимо:
„Да будемо бољи људи.“
„Једни смо другима потребни.“
„Мир нема алтернативу.“
„Црква није организација, него Тело Христово.“
„Без љубави нема ни слободе, ни истине.“
Његово архипастирско служење прожето је увек позивом на мир, праштање, помирење и одговорност сваког човека пред Богом и ближњим.
Шездесет пет година живота Његове Светости представљају сведочанство непрекидног духовног узрастања – од младог богослова који је у Дечанима препознао свој животни позив, преко монаха, игумана, професора, епископа и митрополита, до поглавара Српске Православне Цркве. Све те службе имале су један заједнички именитељ – верност Христу, љубав према Цркви и човеку.
Поводом овог значајног животног јубилеја, свештенство, монаштво и верни народ Српске Православне Цркве узносе молитве Господу да Његовој Светости Патријарху српском господину Порфирију подари добро здравље, духовну крепост, мудрост и мир, да још дуго година мудро и очински предводи лађу Светосавске Цркве, сведочећи Јеванђеље Христово на славу Божју, на добро Српске Православне Цркве, српског народа и свих људи добре воље.
На многаја и благаја љета, Ваша Светости!