„Све што је Душа јесте бесмртно, јер оно што се самим собом креће јесте бесмртно. А ономе што другу ствар креће и што друга ствар ставља у покрет, с престајањем кретања престаје и живот. Дакле, само оно што само себе креће, зато што само себе никад не оставља, никад и не престаје кретати се, него је и свему осталом што се креће извор и почетак кретања. Почетак, пак, нема постанка. Јер, из почетка мора све што постаје постајати, а он сам ни из чега, јер кад би почетак из чега постајао, он не би више постајао из почетка. А кад он нема постанка, онда нужно нема ни престанка. Јер, ако нестане почетка, онда нити ће икада он из чега, нити ће друго из њега постајати, ако ли треба да све постаје из почетка. Према томе, почетак је кретању оно што само себе креће, а ово не може ни престајати ни пропасти, или би се цело Небо и сав развитак света морали срушити и зауставити, и никад више не би било онога чиме би се покренули и постали. А како се оно што се самим собом креће показало као бесмртно, нико се неће устезати да баш то схвати као суштину и одређење појма Душе. Јер, свако тело коме кретање долази споља јесте без Душе, а оно коме кретање долази из њега самог има Душу; јер то је природа Душе. Ако ствар тако стоји да не постоји ништа друго што само себе креће, него Душа, онда Душа мора бити нерођена и бесмртна“ (Платон, Федар или О Лепоти, XIV).
Онтолошки статус утемељења Душе (ἀεικίνητον ἢ αὐτοκίνητον), као покретне и самопокретне раскоши смисаоног, естетског и етичког обиља, поверен је наслеђу Вечности. Ресница њене заветне природе, као одсев живота и његове плодности, древна је општа Genesis, даље развијена у истанчану духовну, старозаветну нежност која испуњава сав живот човечји. Трансцендентна битност света, изведена из култских учења о вегетативно‑карпофорској и, посебно, светлосној природи разумевања слојевитости индивидуалне на свом путу ка божанској Љубави, бива усвојена као прелудијум за разумевање да су се из култских, вегетативно‑карпофорских и светлосних елемената чулног, развили, поступним сужавањем, елементи ратничко‑агонални с једне, и суптилним простирањем, елементи универзално‑космолошки, отеловљени у еманацији сакралног, с друге стране. Префињене утоке естетског сазнања о бесмртности Душе, сведене превасходно на Плотиново тројство принадлежности: Љубав‒Светлост‒Сазнање, преко Аугустинове и Бонавентурине светлосне метафизике, до Дантеове Прасветлости истоветне са Љубављу и Богом, у доследно разложеном облику, наговештавају прожетост Светлошћу Ока Љубави на свом путу ка Сазнању, које је Око Душе, изнедрено страсним стилизовањем бујице топлих интимности, чиме подастире достојанство слободне личности, племениту трезвеност крај екстазе, уз благослов вечног облика над најдубљим мислима у недељивим пределима Душе, бескрајне и неисцрпно богате, што најшири домен Душе чини девичанском земљом за све утицаје, призивајући тако неповратни свод божанског у њен најшири простор.
Уломак наслеђа „Ризнице” обручење је за Агапе ‒ за старозаветну, синоптичку јеванђељску Љубав, која одабира Agapetosa (потомка исполинских сазвежђа), Љубљеног савезника ком Бог, својим настојањем, допушта милост праштања и преображења.
У одсјају Вечности, деценијско наслеђе „Ризнице” Љубав потврђује као Почело Бога (ἀρχή) који заснива однос према одсеву божанске Љубави ка човеку који је посвећен Љубави према Богу само уколико је од Бога изабран. Прво силази Дух (Pneuma), дочим се буди Љубав (1 Кор. 8), Љубав као чедо визије, Љубав као чедо чежње, чије постојање убира признање етичке племенитости, што је најзнаменитији ступањ божанске Љубави пре Платона. Интелектуални моменат ризничког наслеђа није поједностављено архетипско јединство, већ пресудан корак у самом сплету алегоријског знамења ка слојевитости у том јединству, на начин тражења утехе у слици и сну, насупрот доради украса смисла у наручју недоследних перспектива душевног живота којим Душа, услед заслуге, бива постављена пред Вечност, што не чини само уступак традиционалном схватању Вечности, но има дубље везе са трајношћу Светлости у хришћанској концепцији света, која је одраз Вечности.
У најбољој традицији метафизике, посредством духовно-теолошких, општих религијских и философских чињеница о разумевању појма Вечности кроз довођење у везу са оним што представља универзални Дух, његове врлине и оданост врлинском поимању света у простору духовне историје, сродност је у вредновању које одражава библијско наслеђе, чиме постојани културни обрасци епохе, као плодови, односно артефакти Духа стасалог у зрелости цивилизације која је те услове и створила, сведоче потреби и вољи да се Дух пројави, да дела Духа буду одиста створена и да својим Духом трају. Дух и његов унутарњи израз (са свим што његова нутрина подразумева) чине својеврсну културну ризницу човечанства, усмерену на метонимијске контексте које човечанство у свом настојању остварује, те на наслеђе остало да живи у хијазмима (општим и појединачним) тиме задојене свести, односно универзално и специфично подразумевају укрштај без којег и не постоје вредности људског Духа, чијом се природом Воља испуњава.
Душа нерођена, бесмртна и неуништива по природи, бивајући покретна слика Вечности, конституише онтолошку поставку „Ризнице” као недокучивог чињеничног блага, у којој је Душа, најпре, постављена насупрот онтолошкој декаденцији. О Души се ваља старати не само за ово време, што га називамо животом, него и за сва времена.
Остављајући по страни сваки суд о вредностима, разумевање концепта бесмртности Душе као схватања које има директне онтолошке и егзистенцијалне утоке у разумевање Вечности човека, утемељене у слободи Бога, окренутости ка Њему и саучествовању с Њим: „Зато, небески Логос створи човека по лику бесмртности, да би, као што је Бог бесмртан, тако и човек, примивши учешће у Божанству, имао такође и бесмртност (Татијан, Oratio ad Graecos VII)”. На основу чињенице о створености, рођености и истовремености Душе и тела, аксиоматски став ранохришћанске антропологије јесте да бесмртност, по дејству нужности, указује на беспочетност у зачећу Душе. Сва одређења Душе, која се односе на њено суштинско одређење, посматрају се у визури бесмртности и Вечности по природи, док се у ранохришћанском контексту то чини по учествовању ‒ биће је између двеју онтологија: Вечности по себи или Вечности по учествовању.
Деценијски духовни круг портала „Ризница”, утопљен у посебност нареченог разумевања које подастире матичну финоћу очувања традиције истанчаних духовних вредности, на одвећ посебан и потпун начин наставља да баштини изузетност метафизичке опредељености према даровитости духовној, и то са мером сходном трајном наслеђу, тј. отклоном спрам потоњих наума осведочених контемплативним померањем развојног лука у корпускулама традиције човечанства благонаклоног трајном наслеђу. На темељу такве онтолошке поставке сусреће нас онтички равноправна прозрачност култура. Жива стварност тиме оваплоћене Наде света, семантика њених упоришних прелаза, обзорјем свог духовног тајанства, остаје привржена узвишеном стеченом наслеђу посебности верског осећања које одише Врлином над врлинама. Свака честица креће се у складу са својом суштином; онамо камо се човек приклони и за ким искрено пође, такав и сам постаје. Без тог наслеђа нема духовног опстанка.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада серијалу који се реализује поводом деценије плодоносног деловања портала „Ризница“ (riznica.kinonija.rs). Циљ серијала је да укаже на значај наведеног портала у мисији наше свете Цркве, али и да посведочи делотворност црквене мисије уз употребу информационих технологија.