Дугогодишњи управник Штампарије Српске Православне Цркве и велики црквени и национални прегалац Градимир Станић је уснуо у Господу 13. августа 2026. године.
Градимир Станић је рођен 20. марта 1945. године у Брањаку, селу у коме је Јелена Анжујска основала и издржавала девојачку школу, која је данас женски манастир. Потиче из вишечедне породице вредних земљорадника, од оца Радуле и мајке Стамене.
По завршетку основне школе 1959. године уписао је Призренску богословију коју је завршио са одличним успехом. У школи је увелико заволео црквено појање, које је касније неговао и на Богословском факултету у Београду, као и у свим црквама у које би долазио, где би радо појао на богослужењима. Годинама је појао за певницом манастира Светог архангела Гаврила у Земуну, у време када је њиме управљао протојереј-ставрофор проф. др Радован Биговић.
Летње распусте је проводио у манастиру Високи Дечани, којим је тада управљао знаменити архимандрит Макарије (Поповић). У дечанској светињи, где се надахњивао над моштима Светог Стефана Дечанског, упознао је црквено сликарство и архитектуру. Као богослов био је прави кустос који је дочекивао поклонике, али и делегације и тимове стручњака који су проучавали непроцењиво културно и уметничко богатство те велике српске светиње на Косову и Метохији.
Поред студија на Православном богословском факултету у Београду, изучавао је и црквену уметност од великана и познаваоца византијске уметности као што је био др Војислав Ђурић. Приврженост према црквеној уметности показивао је и као службеник Српске Патријаршије приликом сарадње са директором Библиотеке Патријаршије српске Богољубом Ћирковићем и директорима Музеја Српске Православне Цркве Светозаром Душанићем, Слободаном Милеуснићем и свештеником др Владимиром Радовановићем.
После успешно завршених студија на Православном богословском факултету у Београду почиње да хонорарно ради у Патријаршији српској као помоћник уредника „Гласника”, архимандрита Данила Цветанова, и у дужем периоду Епископа марчанског др Данила (Крстића). „Гласник” је у то време доносио студије из црквене уметности и историје, обележавао годишњице манастира и древних цркава, објављивао проповеди познатих духовника, приказе књига и друго, по концепцији коју је уредио 1952. године Епископ будимски Герман (Ђорић), потоњи Патријарх српски, коме је Градимир редовно чтецирао и кога је пратио на путовањима по ондашњој Југославији. Његова умешност у комуникацији и хришћански однос према сваком човеку показали су се и у време столовања Српском Црквом патријарха Павла, кога је Градимир пратио и на путовањима у иностранству (САД, Канада, Немачка).
Градимир Станић је један од најзаслужнијих прегалаца током светлог периода за црквену штампу, који је започео 15. априла 1967. године, када је са благословом патријарха Германа покренут лист „Православље”, првобитно као новине Архиепископије београдско-карловачке, а касније и Српске Патријаршије. Као подлистак тог листа излазило је и „Светосавско звонце”, а од 1968. године и научно-богословски часопис „Теолошки погледи”. Када је тај часопис уређивао владика Данило, Градимир Станић је био његов изванредан сарадник. Остваривао је и одржавао везу са сарадницима, писцима студија, као и са државним штампаријама. Сарађивао је и са уредницима „Православног мисионара”, који је 1957. године основао патријарх Викентије, а који је у то комунистичко време излазио у преко четрдесет хиљада примерака.
У другој половини двадесетог века Градимир Станић је радио на објављивању научних споменица којима је Српска Православна Црква обележавала велике јубилеје. Био је технички уредник споменица поводом 750 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–1969); 50 година Патријаршије српске (1920–1970); 300 година Велике сеобе Срба (1690–1990); 300 година од престављења Светог Василија Острошког. Такође, технички је уредио Светосавску споменицу (1975) и Видовданску споменицу (1989).
Као технички уредник, Градимир Станић је учествовао у штампању и издавању богослужбених књига, међу којима су: „Јеванђелистар” у редакцији Епископа браничевског Хризостома (1967), „Србљак”, „Часловац” у преводу владике Атанасија (Јевтића), „Велики молитвеник” са преводом свих тропара и кондака кроз годину, „Служебник” на црквенословенском и српском језику, као и небројено других наслова. Сигурно да је једно од највећих издавачких подухвата Градимира Станића трокњижје „Да нам буду јаснија нека питања наше вере” у коме је сабрано више од хиљаду страница текстова Патријарха српског Павла.
Као управник Штампарије Српске Православне Цркве, својом умешношћу и хришћанским односом је привлачио бројне ауторе и издаваче који су радо своја дела штампали у црквеној штампарији. Веома је волео и поштовао монаштво. Његова канцеларија у Патријаршији српској била је свакодневно стециште монаха и монахиња из целе Српске Цркве који су неким својим послушањем и обавезом долазили у Београд.
После дуже болести, у Господу је уснуо 13. августа 2026. године, оставши за собом супругу Анкицу и синове Ненада и Предрага са породицама.
Запослени у Информативној служби Српске Православне Цркве, уз захвалност за дугогодишњу очинску подршку, привремено се опраштају од чика Граде молећи се Господу, животу и васкрсењу нашем, да престављеног верног слугу свога Градимира прими у наручје вечне љубави и настани га тамо где праведни блаженствују, а његовој породици дарује утеху и снагу до поновног сусрета у Царству будућег века. Христос васкрсе!
Извор: Инфо-служба СПЦ