У недељу једанаесту по празнику Свете Педесетнице, 3/16. августа 2026. године, високопреподобни протосинђел др Владимир (Палибрк), намесник манастира Дајбабе, началствовао је на светој Литургији у храму Светоуспенске обитељи на Дајбабској гори изнад Подгорице. Мноштво народа Божјег сабрало се у овој светињи да у окриљу моштију преподобног Симеона Дајбабског узме учешће у небоземној тајни свете Евхаристије.
Сабране је надахнутим речима недељне омилије очински поучио протосинђел др Владимир (Палибрк), говорећи о делатној љубави и благодарности, као постојаном темељу људског богомдарованог достојанства.
„Наш Бог је Света Тројица, али један Бог по суштини, Отац, Син и Свети Дух. Отац љуби Сина и Духа, Син љуби Оца и Духа, Дух љуби Оца и Сина, то је прожимање љубавне енергије између три личности Свете Тројице. Бог је из те апсолутне пуноте љубави и самилости пожелео да сазда човека по свом лику и подобију. Ми људи носимо слику Бога који је љубав, то је логосни и смислени циљ нашега бића, да се остваримо у љубави, јер је у нама слика Божја, а Бог је љубав. Када год нисмо у љубави ми нисмо у свом бићу, ми смо тада избачени из себе. Када год смо егоистични и самољубиви, самоуживалачки настројени у овом свету, да само нама буде добро, ми смо онда анти божанска и анти људска бића, јер је човек створен по лику Божјем“, рекао је протосинђел Владимир беседећи о љубави као суштини нашег живота, темељећи своју мисао на богомудрој речи апостола Јована Богослова, да ко пребива у љубави, пребива у Богу.
У наставку своје проповеди у једанаесту седмицу по празнику Свете Педесетнице, намесник свештене обитељи манастира Дајбабе је упутио очинске поуке сабраном народу, између осталог, рекавши: „Страшно је када човек прими милост од некога, а после само неколико тренутак уместо благодарности пројави немилост према ближњима. Наш Бог је свеопраштајућа љубав, а човек данашњице је често самољубив, егоистичан, самопрорачунат, братомрзилачки и човекомрзилачки настројен, о томе сведочи данашње јеванђеље“.
Говорећи о значају благодарности у хришћанском животу, отац Владимир је упутио практично примењиве савете: „Требамо добро да се запитамо какви данас одлазимо са ове свете Литургије, да ли ћемо отићи срцем испуњеним љубављу и благодаћу или срцем каквим смо дошли у овај манастир. Црква нас учи и позива да се мењамо. Дај нам Боже преображење свести, преображај срца, да наше срце од тврдога и каменитога, гордога и самољубивога, постане мекано, богољубиво и човекољубиво срце, састрадално и самилујуће срце, јер једино у таквом срцу обитава Бог наш који је љубав“.
Приредила редакција портала „Ризница“