Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије служио је данас, са свештенством и монаштвом наше Епархије, на празник Светог апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског свету архијерејску Литургију у манастиру Жупа код Никшића који је прославио своју крсну славу, известила је Епархија будимљанско-никшићка.
Свечано литургијско сабрање поводом храмовне славе ове древне светиње окупило је велики број вјерног народа из Никшића и околних мјеста. Након малог помена и освећења славских дарова у својој архипастирској бесједи, митрополит Методије је нагласио суштинске поуке Лучиндана, подсећајући да Божија сила најјаче свијетли управо тамо гдје све људске наде пропадају.
„Порука овога великога празника јесте весеље и радост у Духу Светоме, знајући да је Христос побиједио све наше непријатеље, а највећега — смрт — Својим Васкрсењем, и тиме осмислио сваки наш тренутак у овом животу: наше постојање, мисли и ријечи, свако наше дјело, ако је утврђено Божијим благословом и утемељено у Њему силом Духа Светога, молитвом, постом и уздржањем.“
Манастир Жупа Никшићка – Духовни и историјски бедем
Манастир Жупа Никшићка, посвећен Светом апостолу Луки, кроз своју дугу и крстоносну историју дјелио је судбину српског распетог народа. Као и остали манастири старохерцеговачког краја – коме је припадао све до 1878. године када је овај дио прикључен Књажевини Црној Гори – он није био само духовно средиште, већ културни и политички центар читавог краја.
Управо зато што је манастир увијек био сигурно скровиште за Србе који су чували огањ отпора, Турци су га бјесомучно рушили, палили његове драгоцјености и старине, а нарочито тешко је страдао у похари 1853. године. За ову светињу везује се и потресно предање да је приликом градње манастирске цркве погинуо чувени, у пјесмама опјевани градитељ Раде Неимар. Велики мермерни бијели крст са његовим именом, који и данас стоји као вјечна брана забораву, подсјећа нас да се све што је вриједно и свето зида се и подиже на жртви.
Након коначног ослобођења, књаз Никола је обновио манастир 1881. године према плану манастира Мораче, подигавши га за душу своме стрицу књазу Данилу, док је прелијепи иконостас завршен 1884. године.
На примјеру ове светиње вјерни народ данас јасно може да препозна како дјелују силе мрака кроз историју. Рукопис зла се мијења само формално, али суштина остаје иста. Најстрашније свједочанство тога мрака наступило је у јулу 1941. године, када су безбожници и братоубице убили тадашњег настојатеља манастира, архимандрита Никодима (Јањушевића). Убице су у конаку свете обитељи опљачкале манастирске драгоцјености и личне ствари мученика, однијевши чак и његових 16 одликовања.
Од некада пребогате манастирске ризнице остала су само два изрезбарена крста окована у сребру. Па ипак, та два крста су довољна. Она свједоче да непријатељ може похарати одликовања и зидове, али нам не може узети Христа и свети образ.
И као што је између два свјетска рата, тачније 1937. године, манастирском здању пријетила физичка пропаст када су се планинске ријечице Гојуша и Грачаница сјединиле у рушилачкој стихији и носиле све пред собом, тако и свјетске бујице непрестано пријете да потопе нашу православну вјеру и српски народ. Али, баш као што је тада подигнут насип да заустави рјечну стихију, тако су Свети Лука и Свети Петар Цетињски у овом светом манастиру наши духовни насипи против бујица овога свијета.
Свједочи томе и капела Светог Амфилохија Иконијског, освјештана 2002. године, чији живопис и иконостас, израђен рукама дечанских монаха, сија као подсјећање да после сваког страдања долази Васкрсење.
Молитва уткана у умјетност: Стваралачка мисија манастира Жупа Никшићка
Под окриљем манастира Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, сестринство ове светиње већ деценијама спаја молитвено тиховање са узвишеним умјетничким стваралаштвом. Пратећи светоотачки принцип моли се и ради, монахиње су од манастира начиниле препознатљив центар очувања сакралне уметности и древних црквених вјештина.
Свака рукотворина изњедрена у Жупи Никшићкој носи печат саборног труда и молитве. Због своје аутентичне љепоте и духовне вриједности, радови жупских монахиња високо су цијењени међу вјерницима и љубитељима сакралне умјетности широм православног свијета.