† Стефан,
архиепископ охридски и македонски
НАДГРОБНО СЛОВО
на сахрани невино страдале деце Божије у Кочанима
Ожалошћени родитељи, браћо и сестре, синови и кћери, мужеви и жене, баке и деке, рођаци и блиски пријатељи, другови и колеге из разреда, ученици и сарадници, наставници и професори, комшије, суграђани и пријатељи преминулих,
Љубљени људи у Господу,
Окупљајући се на овом тужном скупу, питам се: да ли смо као народ пролили тако мало суза, издржали тако мало туге, а ископали тако мало гробова из разних разлога да смо морали да доживимо ову националну трагедију? Прошло је много времена од овакве катастрофе, одавно нас је тако бројна и бројна омладина окупила као народ и позвала на коначан испраћај, као оно што ових дана и данас доживљавамо у Кочанима и још неколико места у Македонији. Ко је могао да претпостави да ће после заслужених дана одмора толике школске и студентске клупе бити празне у понедељак, да се толико људи неће јавити на посао и да ће им то бити последња забава и песма?!
Ко је могао да претпостави да ће за те младе људе та суботња ноћ бити последња, да више никада неће видети ни једно јутро, и да ће неки од њих остати у ожиљцима те ноћи, и на телу и на души, до краја живота? Гледајте, у само једном тренутку, толико младих живота је изгубљено и нанели су тугу многим породицама, али и тугу Македонији. А после онога што нам се десило у Кочанима, ако можемо нешто да научимо, то је да радимо на томе да се овакве трагедије не понове. То значи да мењамо навике несавесног и непрофесионалног рада и понашања, како према себи тако и према другима! И наравно – жеља за зарадом и богаћењем, а не руковођењем нечасним и злочиначким намерама и циљевима, не марећи за безбедност или чак животе других.
Вољени ожалошћени, свестан сам да је у оваквим тужним приликама, када се растајемо са најмилијима: родитељем, сином или ћерком, братом или сестром, вршњаком или колегом, комшијом или пријатељем, а посебно када се растајемо са младима, попут оних који су преминули пре нас, тешко наћи речи, а још теже утехе.
У овим тренуцима неизмерног бола и туге, присутних у Кочанима и на свим местима где је стигла вест о трагедији тог раног недељног јутра, нема речи које ће бити довољне да умире осећања свих који оплакују изгубљене животе ове младе македонске деце. А како не би туговали? Не постоји људска реч која се може изговорити која ће утешити, али за нас који верујемо наша утеха је Реч Божија и Његово спасоносно дело. Наша утеха је у истини Христовог Васкрсења и у васкрсењу свакога ко је поверовао и поживео живот у Христу. За нас, као хришћане, то је и разумљиво и схватљиво, јер је Христос васкрсао и победио смрт!
Љубљени ожалошћени људи, исправно је и оправдано туговати за ненадокнадивим губитком који нас је задесио, али у тузи немојмо бити као они који немају наде. Света Црква учи и поучава да само вера осветљава мрак смрти и указује на пут који води у живот вечни. Зато је за нас хришћане вера прва и једина утеха за тугу у овако тешким тренуцима одвајања од најмилијих. Дакле, помолимо се да нам Господ подари снагу да поднесемо трагедију која нас је задесила. Нека нам буде и утеха што је страшна несрећа у Кочанима изазвала општенародну жалост међу свим нашим људима, како овде у Отаџбини, тако и широм света. Нека нам утеху донесу и молитве поглавара и представника цркава и верских заједница, саучешће председника држава и појединаца из целог света, као и чињеница да су дани жалости прогласили неколико балканских и европских земаља, које нашу несрећу доживљавају као своју.
Такође, тужна окупљања, у готово свим градовима широм Македоније, порука су да наши људи, како студенти тако и млади, саосећају са породицама погинулих и повређених. Македонија поново плаче за својом децом, а цео наш народ дели тугу са најмилијима жртава, јер губитак ових младих живота је губитак за све!
Помолимо се и измолимо Бога да им опрости и да душе њихове настани међу праведнима, а вама, њиховим родитељима и ближњима, подари утеху, смирење и оправдану наду! Амин!
Нека им је вечна успомена!
Са македонског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Мpc-spe.mk