Важно је истаћи блиски однос који је папа Фрања неговао са васељенским патријархом Вартоломејем од самог почетка свог понтификата. Папа је често помињао васељенског патријарха и у својим еколошким списима и у својим интервјуима.
Приметно је да је папа Фрања сматрао покојног митрополита пергамског Јована Зизијуласа, најважнијим живим теологом, позвавши га 2015. године да званично учествује у представљању еколошке енциклике Laudato Si’.
Односи са Православном црквом су првенствено развијани на темељима „теологије љубави“ и заједничког сведочења о заједничким глобалним изазовима, што је кулминирало у – на крају неоствареној – визији заједничког прослављања Васкрса.
Изазови са којима се суочава Фрањин наследник су бројни, посебно имајући у виду живахан и дубоко лични стил папског вођства који је Фрања увео: нови, динамичан приступ који је, иако захтева даља појашњења у одређеним областима, био фундаментално утемељен у јеванђелском сведочанству – пророчком проглашавању љубави, опроштаја и саосећања по узору на Христа.
Као што је папа једном у шали приметио: „Није моја кривица — Христос ме је размазио, пошто им је свима опростио.“
*Извор из текста др. Димитриоса Керамидаса, доктора теологије и предавача на Универзитету Светог Томе Аквинског у Риму.
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com