У Господу je уснуо ипођакон Владимир Јелић, осведочени Србин и човек лављег срца, верни супруг Иване и отац четворо деце: Андреја, Ирине, Милице и Марка.
Владимир је својим животом сведочио дубоку веру у Христа и искрену, непоколебљиву преданост Српској Православној Цркви служећи јој животом, с љубављу и смирењем, најпре као верни пратилац и десна рука блаженопочившег Патријарха Иринеја, а потом као одани и пожртвовани пратилац и сарадник нашег оца – Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Био је дугогодишњи управник Патријаршијског двора у Београду.
Владимир је миомирисни цвет изникао у благочестивој и богомољној породици, а процветао у рукосаду духовне и литургијске заједнице окупљене око Православне мисионарске школе при храму Светог Александра Невског у Београду. Своју веру у Христа није сведочио само речима већ животом и делима.
Сви ми који смо благословени пријатељством са Владимиром, имали смо прилику да сретнемо искреног и непосредног човека топле и нежне душе, неустрашивог духа, искреног осмеха, доброте и делатне Божје љубави која зрачи из његових бистрих, детињих очију.
Његова храброст и пожртвовање за ближњег су обележили и запечатили његов живот на земљи да би на небу данас просијао са свима Светима. Покушавајући да спасе туђе животе, претрпео је тешке повреде не марећи за сопствени живот сведочећи делом ону јеванђељску љубав која по речима Светог апостола Павла не тражи своје (1Кор 13, 5) и потврђујући Христове речи: Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје (Јн 15, 13).
Владимиров живот јесте живо сведочанство вере, љубави и несебичног служења родитељима, породици, Цркви и српском народу. Нека нам зато у срцима и молитвеном памћењу заувек остане његов светли лик, онакав каквог га познајемо и волимо – радостан, ведар, бистрих очију и широког, детињег осмеха у коме се огледа чистота његове душе и љубав према животу и људима.
Угледајући се на верног слугу Божјег, преданог супруга и оца, нашег вољеног брата Владимира, молимо све коленопреклоно да његово име чувају у срцу и у својим молитвама све до поновног сусрета у Царству Божјем где љубав никада не престаје (1Кор. 13, 8).
Са светима упокој, Христе Боже, душу уснулог слуге Твога Владимира где нема бола, ни туге, ни уздисања, него где је живот бесконачни.
Вечан му спомен!
Драги Вања, хвала ти за све!
Христос васкрсе, радости моја!
Твој брат Дејан
Извор: Инфо-служба СПЦ