У Цетињском манастиру молитвено обиљежено 230 година од Битке на Крусима
Светом архијерејском литургијом и парастосом страдалим јунацима, у Цетињском манастиру данас, 28. септембра 2026. године, молитвено је обиљежено 230 година од Битке на Крусима.
Свету службу Божију служили су Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, Његово високопреосвештенство Митрополит ловчански Бугарске православне цркве г. Гаврило, Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске и Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће вјерног народа.
Бесједећи по прочитаном јеванђелском зачалу, Преосвећени Епископ Кирило је казао да Црква Божја освештава прије свега душе вјерујућих људи и приводи их Христу, али како је човјек биће које је повезано са свим околним стварима, тварима, он је микрокосмос у макрокосмосу, Бог кроз Цркву освештава и воде, и ваздух, и простор и вријеме.
„Црква је премудро устројила празнике и недјељног и годишњег круга, и у том годишњем кругу празника први је Рођење Пресвете Богородице. Не случајно, јер је Она предодређена да буде мајка свих живих, свих оних који се рађају за Царство небеско – Она као симбол Цркве и као њена круна. Други у том реду празника је Воздвижење Часног и животворног крста, поред чије честица се молимо у овој светињи. То је посебна благодат“, бесједио је Владика, додавши да су поред честице Часног крста у Цетињском манастиру и десница Светог Јована Крститеља и мошти Светог Петра Цетињскога.
Подсјетивши на ријечи Господње „Како је Мојсије подигао змију у пустињи, тако и Син Човјечији треба да се подигне, да нико који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни“, Преосвећени је казао да се Исус рађа, како то и каже, због тога да би положио живот свој за живот свих нас, за вјечни живот у Богу:
„Дакле, да би привео изгубљене овце Оцу Своме Небескоме. Пастир добри, Христос, Он је надахнуће, али не само надахнуће и примјер и узор, него Он даје силу свим пастирима послије Њега да би, угледајући се на Њега, корачали тим путем. Тако да има нека мистична веза између дана страдања Господњег, Великог петка, суботе и Васкрсења из мртвих са крстоваскрсним путем Цркве кроз вријеме. Јер Господ Исус је рекао: Свети Дух, Он ће од мојега узети и донијеће вама.“
Свети Дух кроз вријеме доноси оно што је Христово, али посебно, како је нагласио Владика, у та три дана, јер у путу Цркве је много и крстоносних, али и периода одмора, покоја Велике суботе, и периода васкрсних.
„Они се смјењују како Црква као мајка, како рекох, рађа своју дјецу. У Откривењу своме Јован нам то објашњава, да та жена рађа у мукама. То рађање дјеце за вјечни живот које Црква Духом Светим остварује у времену, оно бива са мукама и са великим проблемима, да би се неки људи удостојили да крв своју пролију подобно Христу и мученички страдају“, казао је Преосвећени, истичући да данас управо помињемо првога од тих мученика, архиђакона Стефана, обретење његових моштију.
Кроз вјекове било је много мученика, посебно током римског гоњења хришћана — све до тренутка када је Господ установио царску власт која поштује Христа, која поштује Његов крст. До тренутка великога Константина који је, видјевши чудотворну моћ крста и његову свемоћ над непријатељима, прогласио чувени Едикт о уважавању, забрани гоњења и међусобном поштовању и толеранцији свих религија које су тада биле у царству, па и хришћанства.
„Дакле, та царска власт управо је она власт, како то Свети оци тумаче, која задржава да се не јави човјек безакоња, да се продужи живот овога свијета и човјечанства. И док год буде таквих владара који су побожни, који су одани Христу, оним истинским вриједностима богочовјечанским, продужиће се и живот човјечанства“, поручио је Епископ Кирило.
Нагласио је да је један од тих догађаја када је морало да се пође крсним путем и Битка на Крусима:
„Пастир добри Петар I Петровић Његош, Свети Петар Цетињски, тада је морао, иако то није желио, да прими тај крст и владара и да буде не само вертикала Црне Горе — он је био то по позиву као пастир црквени — него да буде и хоризонтала око које ће се сакупити људи Црне Горе и штити своју вјеру и слободу. Он није желио, нарочито због тога зато што је насупрот њему био брат, како знамо један од потомака Ивана Црнојевића, преко Станише, који је, како пише Његош, промијенио вјеру и похулио на вјеру прађедовску. Он је насрнуо тада на Црну Гору у којој се живјело за вјеру, живјело за Бога а не за овај живот. Умирало се чак и од глади, али људи нијесу хтјели да одступе са пута крстоваскрсне жртве свога Спаситеља.“
Ти су нас људи много задужили и обавезали да и ми данас не поклекнемо пред искушењима јер, како је нагласио Владика Кирило, није било лако ни у једном времену бити на столици Светога Петра Цетињског, на столици митрополита црногорско-приморских.
„Видјели смо то и у току владавине Митрополита блажене успомене Амфилохија, није лако ни данашњем Митрополиту Јоаникију, ал’ нека га укријепи Бог и Свети Петар својим молитвама. Дакле, Свети Петар није имао судова, нити полиције, нити неких државних органа, него својом клетвом заклео је Србе из Црне Горе, Црногорце, ко се како осјећао, Брђане, све Старохерцеговце, да се окупе и да бране своју слободу, али прије свега своју православну вјеру. Дакле, та његова клетва, та његова молитва Богу, кохезиона духовна сила или, под наводницима да кажемо, магија Светога Петра, она стоји до дан-данас. И заиста, она је та која помаже људима Црне Горе да у критичним моментима послушају свог духовног пастира. То је увијек спасавало кроз вријеме, кроз вјекове Црну Гору, и спасиће и даље.“
На крају своје проповједи Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, се помолио да нам Господ да, молитвама Светог Петра Цетињског, да и даље идемо тим путем крсно-васкрсним који има и мирне, а и тешке периоде:
„А има и периоде када се надахњујемо и славимо Васкрсење Христово и Васкрс Цркве, као што је то, мислим, данашњи моменат, један моменат заиста дивни када је Црква у Црној Гори васкрсла у пуноћи. Дивно је видјети толико манастира, храмова, вјерног народа који испуњава цркве. Били смо прије неки дан у Бару, заиста дивно сабрање народа, омладине, дјеце свих узраста окупљених око свога архипастира. Нека би нам то Господ и даље дао, да ходимо тим путем молитвама Светог Петра Цетињског, Светог Јована Крститеља и нека нас увијек осјењава Часним и животворним својим крстом, том непобједивом побједом. Амин, Боже дај. Живјели, срећан празник!“
На крају Свете службе Божије одслужен је помен страдалим јунацима Битке на Крусима, а након парастоса сабранима се кратко обратио Митрополит Јоаникије:
„Драга браћо и сестре, ову свету службу свршисмо и овај помен јунацима Битке на Крусима. На такав начин, молитвено, обиљежавамо овај јубилеј од велике и славне Битке на Крусима. Вечерас ћемо имати, тим поводом, и лијепу академију, ако Бог да, у Саборном храму у Подгорици.“
У наставку о великој и славној бици и великој побједи, говорио је протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко- даниловградски.
Обративши се сабранима у име села Круса, Љешанске нахије, прота је указао на то да се имена и дјела оних који су дали све да ово наше тло сачува сјај, пркос и достојанство, полако заборављају, али Црква, која је мајка, као стуб и стожер Црне Горе, памти све ране:
„Ево прође 240 година како Свети Петар Цетињски обнови овај спаљени манастир, јер ће годину раније, 1785, силни и обијесни Махмуд-паша, Кара Махмуд-паша, скадарски паша који се био отиснуо и од саме врховне власти, запалити овај свети манастир. Не нашавши Светог Петра, који је био одсутан, он ће једног калуђера, последњег, обијесити овдје, да би тако плашио сиротињу рају. И отићи ће у Паштровиће; тамо ће запалити паштровачке манастире: Градиште, Режевиће и друге цркве, и побјећи испред пушке, која је затајила, попа Рада Андровића, а тај догађај ће описати Стефан Митров Љубиша у својој приповијеци Поп Андровић, нови Обилић.“
Говорећи о славној побједи на Крусима, о. Предраг је казао да је силног Махмуд-пашу побиједила слога и слободарски дух Светог Петра Цетињског, који је међусобне зађевице и сва трвења успио да обједини заклетвом над Јеванђељем и Крстом часним, стегнувши под стегом и братском слогом.
Своје обраћање је закључио молитвом да нам примјер Светог Петра Цетињског — ујединитеља, новог Мојсија, законодавца, миротворца, чудотворца и праведника — и у овим нашим бурним временима да, гледајући на историју различитим очима, да видимо оно што је свето, чисто и непорочно, а то је Битка на Крусима и Мартинићима, која је прославила Црну Гору, проширила је и дала јој срце и душу.
„Нека је благословен овај дан и нека историја буде учитељица живота, да не заборавимо историју и наше славне јунаке, јер сјећања блиједе, сјећања умиру, али не умире онај који се сјећа. Данас се сјетисмо и њих и нека њихова жртва буде најсветији путир са кога ћемо пити и црпјети родољубље и патриотизам. Нека из овога манастира отиде ријеч помирења, да се збратимимо, јер када смо се Катуњани, ми и Љешњани сложили, пала је силна Махмуд-пашина глава. Нека крв њихова буде залог да увијек будемо сложни, да кроз све наше разлике миротворство и чудотворство Светог Петра Цетињског нас лијечи од старих и нових завада. А јунацима и вама који сте данас дошли из села Круса, из Љешанске нахије, из Катунске нахије, из Старе Херцеговине и Брда — јер смо једно срце и једна душа — нека Господ даде свакога благослова, здравља и напретка“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко- даниловградски.
У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици вечерас, 28. септембра 2026. године, одржана је свечана академија поводом обиљежавања 230 година од Битке на Крусима, у организацији Митрополије црногорско-приморске и Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Академија је била посвећена сјећању на славну побједу из 1796. године и на духовно и државотворно дјело Светог Петра Цетињског, под чијим су вођством Црногорци и Брђани одбранили своју слободу.
Поздравно слово упутио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, док су бесједе одржали предсједник Црне Горе г. Јаков Милатовић и министар одбране у Влади Црне Горе г. Драган Краповић.
Овом свечаном догађају између многих високих званица присуствовали су: Његово високопреосвештенство Митрополит ловчански Бугарске православне цркве г. Гаврило, Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије, предсједник Скупштине Црне Горе г. Андрија Мандић, замјеници градоначелника Главног града гђа Нађа Љиљанић и г. Борис Спалевић, као и потомци породице Петровић-Његош и многобројно свештенство и вјерни народ.
Митрополит Јоаникије је на почетку обраћања указао да сјећање на велике догађаје из прошлости представља прилику да се изнова открију непролазне вриједности за које вриједи живјети и жртвовати се. Говорећи о личности Светог Петра Цетињског, нагласио је да је његовом војничком подвигу претходио истрајни пастирски труд на помирењу завађених братстава и племена:
„Свети Петар Цетињски био је, по ријечи Христовој, пастир добри који живот свој полаже за од Бога повјерени му народ. Он је пред битке на Мартинићима и Крусима, не штедећи себе, дан и ноћ мирио завађене домове и племена по Црној Гори и Брдима не би ли их објединио да сложно изађу на мегдан против војно надмоћног Махмут-паше Бушатлије. Подсјетимо се да је пред битку на Мартиниће имао муке са неким племенским главарима који се његовом позиву за помоћ Брђанима не одазваше него одоше у Подгорицу да се јавно покоре Махмут-паши. Неки други му поручише да не могу доћи због сијања и прашења и због рати домаће. Било је и таквих који су били готови примити силнога Махмута да с њиме крену на сусједно племе.“
Указујући на снагу светитељеве апостолске мисије мира, Високопреосвећени Митрополит подсјетио је на усвајање Стеге, којом су се Црногорци и Брђани обавезали на међусобну вјерност и заједничку одбрану вјере, отаџбине и слободе. Њену суштину препознао је у јеванђелској љубави и спремности на жртву за ближње:
„Кроз Стегу пројављује се Јеванђеље Христово, не само што се осуђује Јуда издајник и његови следбеници који би се могли појавити у црногорском и брдском обшчеству, него и зато што доследно слиједи Христову ријеч: нема веће љубави од оне кад неко живот свој положи за ближње своје. То јеванђелско начело упечатило се у Црну Гору и цијелу српску историју преко жртве Светог Јована Владимира и још јасније преко жртве косовских јунака. Свештено дејство те жртве артикулише Стега кад позива да се у предстојећем боју са Махмут-пашом Црногорци и Брђани сложно жртвују и не жале своју крв пролити за одбрану православне вјере и своје миле отаџбине. Стега, коју је формулисао Свети Петар Цетињски, више личи на текст обнављања завјета, и заклетву као неизоставни дио завјетовања, него на текст грађанског закона с краја 18. вијека.“
Осврћући се на саму битку, Митрополит Јоаникије је подсјетио на вишеструку бројчану и материјалну надмоћ војске Махмут-паше Бушатлије, истичући моралну снагу и одлучност бранилаца окупљених око Светог Петра. Нагласио је да је побједом на Крусима Црна Гора одбранила слободу и закорачила у нову епоху своје историје, оснажена припајањем Бјелопавлића и Пипера.
Побједе на Мартинићима и Крусима, како је оцијенио, запалиле су искру слободе која је надахњивала касније ослободилачке борбе балканских народа. Завршавајући поздравно слово, Митрополит је поручио да трајна поука ових побједа остаје потреба за народним јединством, утемељеним на врлини и примјеру оних који предводе народ:
„Из наших побједа над Махмут-пашом можемо се поучити о томе колико је важно јединство и слога у народу и држави. Само по себи је разумљиво да народ хоће да се обједини само око оних личности које су својим врлинским животом постале добар примјер за углед свима као што је био Свети Петар Цетињски. Зато ћемо ову бесједу завршити са једним народним предањем о њему. Говорило се да су неки људи у највећем јеку битке на Крусима гледали Светог Петра како се дигао од земље и стоји у ваздуху са крстом у једној руци, а мачем у другој, сав у некој необичној свјетлости, те тако иде по војсци и соколи дух на бој против душманина Крста Христова. Вјерујемо да он и данас као светитељ Божји с неба штити своје духовно стадо и бодри га да чува своју отаџбину и у њој живу искру православне вјере, правде, слободе и истинског братског заједништва!“
Предсједник Црне Горе Јаков Милатовић истакао је да Битка на Крусима заузима посебно мјесто у историји и државном бићу Црне Горе, изражавајући задовољство што се велики јубилеј обиљежава под сводовима храма који свједочи о вјери и саборности. Говорећи о значају побједе, нагласио је да су Круси били тријумф одлучности и јунаштва, чији је слободарски дух наставио да живи у каснијим великим биткама.
Посебно се осврнуо на миротворну улогу Светог Петра Цетињског и способност предака да у пресудном тренутку заједничко добро ставе изнад међусобних разлика:
„Предвођена горостасном личношћу Светог Петра Цетињског, који није био само народни вођа, већ изнад свега архипастир и неуморни помиритељ, црногорска и брдска племена успјела су да у пресудном тренутку оставе по страни своје међусобне разлике и окупе се око заједничког циља: да одбране слободу и право на своје постојање. У тој одлуци препознајемо дубоку традицију наше државности и нашег слободарског духа. Од најстаријих времена, преко предања која су обликовала свијест наших предака, провлачи се једна снажна мисао. Слобода није само насљеђе које примамо, већ и одговорност коју преузимамо према онима који долазе послије нас. На Крусима је та свијест добила своју највишу потврду у дјелу људи који су знали да онда када је отаџбина угрожена, оно што нас спаја мора бити јаче од онога што нас раздваја. То је једна од најважнијих и најтрајнијих лекција са Круса.“
Милатовић је указао и на државотворни значај побједа на Мартинићима и Крусима, након којих је услиједило снажније успостављање правног поретка и институција. Подсјетивши на доношење Законика општег црногорског и брдског и успостављање Правитељства суда црногорског и брдског, нагласио је да је слободу одбрањену оружјем било неопходно сачувати законом.
Повезујући насљеђе Светог Петра са одговорношћу савременог друштва, предсједник Црне Горе упутио је поруку о чувању мира, једнакости пред законом и превазилажењу подјела:
„Срећом, од наше генерације се не тражи да пролијева крв, нити да води битке какве су водили наши преци. Наше данашње бојиште је изградња јаких институција и државе у којој је закон једнак за све, без обзира на име, вјеру или нацију. Наша је дужност да градимо друштво у којем различитости нису пукотине које нас дијеле, већ богатство које нас повезује. Наша је обавеза да пружимо руку једни другима и онда када се политички или идеолошки не слажемо јер нас спаја иста земља. Спаја нас заједничка одговорност и спаја нас, на крају, заједничка будућност. Зато нека нам подвиг јунака са Круса и светородно дјело Светог Петра Цетињског не буду само сјећање, већ живи путоказ и вјечни подстрек да чувамо мир као највећу вриједност нашег друштва, да поштујемо закон као штит слободног човјека и као темељ државе, да непоколебљиво градимо праведну и снажну Црну Гору и да сваким својим дјелом будемо достојни слободе коју су нам крвљу платили они који су животе положили за отаџбину.“
Министар одбране Драган Краповић истакао је да датум Битке на Крусима, и након више од два вијека, припада живом памћењу народа. Нагласио је да обиљежавање овог јубилеја пред сваку генерацију поставља питање њене спремности да се жртвује за слободу и заједништво, али и одговорности према ономе што су јој преци оставили.
Говорећи о Светом Петру Цетињском као владици и владару, духовнику и државнику, законодавцу и војсковођи, Краповић је указао да је темељ побједе на Крусима било претходно помирење народа. Светитељев подвиг, како је нагласио, настављен је изградњом поретка у којем је извојевана слобода требало да добије трајно упориште:
„Другим ријечима, Свети Петар није само бранио Црну Гору. Он ју је и уређивао. И ту је можда, слажемо се, предсједниче државе, његова највећа државотворна порука. Није довољно извојевати слободу. Слободу треба уредити. Није довољно одбранити државу. Државу треба изградити. Није довољно ни имати јунака јер потребне су институције које ће трајати и онда када јунака више не буде. Свети Петар је био владика, државник, био је законодавац, помиритељ, а ратник само онда када је било потребно и неопходно. Његово насљеђе није само насљеђе побједе. То је насљеђе слободе, а слобода Црне Горе није настала у једном датуму, нити стала у један бој.“
Осврћући се на савремену улогу одбрамбених институција, министар је нагласио да војска постоји да би чувала мир и да се одговорност данашњих генерација огледа у мудром и достојанственом очувању наслијеђене слободе. Поручио је да сјећање на јунаке Круса обавезује на чување слоге и свега онога што народ међусобно повезује.
Завршавајући бесједу, Краповић је позвао да личност Светог Петра Цетињског остане мјера личне и државничке одговорности:
„Нека нам Свети Петар не буде само светитељ којем се молимо, већ узор пред којим провјеравамо јесмо ли достојни слободе коју смо наслиједили. Зато нека нам буде мјера храбрости он када је тешко, мјера разума када је лако подијелити се, мјера одговорности када треба донијети одлуку и мјера државничке мудрости када треба сачувати мир. Данас, двије стотине и тридесет година, не стојимо овдје само да кажемо: слава јунацима Круса. Стојимо да кажемо и нешто више. Хвала им што су нам оставили примјер и дај Боже да никада не заборавимо колико је слобода коштала јер не праштају они који су некада живи били, већ прашта само Бог. Нека је вјечни помен онима који су своје животе уградили у слободу Црне Горе. Нека је вјечни помен онима који су на Мартинићима и Крусима јуначки положили животе за слободу. Нека нас Свети Петар Цетињски подсјећа да нема трајне слободе без слоге, нити снажне државе без одговорности.“
У умјетничком дијелу програма учествовали су СПД „Светосавник“ и гуслари Радосав Рајо Војиновић и Секуле Церовић. Говор Светог Петра Цетињског пред Битку на Крусима казивао је Василије Маруновић, док су наратори програма били Стефан Жижић и Ирина Влаховић.
Поздравно слово Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија изговорено у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици на свечаној академији поводом обиљежавања 230 година од Битке на Крусима, 28. септембра 2026. љета Господњег
Ваше високопреосвештенство, Ваша преосвештенства, поштовани господине предсједниче Црне Горе, поштовани предсједниче Скупштине Црне Горе, поштовани министре одбране у Влади Црне Горе, часни oци, свештеници, драга браћо и сестре!
Нека је свима нама срећан јубилеј, двјеста тридесет година од битака на Мартинићима и Крусима. Мартинићку битку већ смо обиљежили у Даниловграду и вечерас са овом академијом, као и са данашњом светом службом у Цетињском манастиру код ћивота Светога Петра Цетињскога обиљежавамо величанствену побједу Црне Горе и Брда под вођством Светога Петра Цетињскога над злогласним Махмут-пашом Бушатлијом.
Када се сјећамо великих догађаја из наше прошлости, не подсјећамо се само на оно што је давно било, нити се само чувамо од заборава, него у тим догађајима откривамо непролазне вриједности за које вриједи живјети и за њих се жртвовати.
Важних историјских догађаја нема без великих личности. Излазећи у сусрет сложеним изазовима времена такве личности разрешавају надошле друштвене кризе и противречности, укључујући и међуљудске сукобе, и остављају трајни печат на догађајима вриједних људског памћења.
Свети Петар Цетињски био је, по ријечи Христовој, пастир добри који живот свој полаже за од Бога повјерени му народ. Он је пред битке на Мартинићима и Крусима, не штедећи себе, дан и ноћ мирио завађене домове и племена по Црној Гори и Брдима не би ли их објединио да сложно изађу на мегдан против војно надмоћног Махмут-паше Бушатлије. Подсјетимо се да је пред битку на Мартиниће имао муке са неким племенским главарима који се његовом позиву за помоћ Брђанима не одазваше, него одоше у Подгорицу да се јавно покоре Махмут-паши. Неки други му поручише да не могу доћи због сијања и прашења и због рати домаће. Било је и таквих који су били готови примити силнога Махмута да с њиме крену на сусједно племе.
Свети Петар је с разлогом знао прекорити Црногорце што су раније, док је он био у Русији, својом неслогом омогућили Махмут-паши да прегази Црну Гору, да је у црно завије и запали Цетињски манастир 1785. године. Тада је гувернадур Јоко Радоњић организовао одбрану Црне Горе, али не имајући довољно способности да обједини црногорска братства и племена, био је жестоко поражен. Дејство свечевог прекора било је силно и много је помогло да се успостави народно јединство. По овом примјеру видимо шта значи народна ријеч: лако ти је прекорит јунака, и коме је вриједи упутити.
Свети Петар је својом апостолском мисијом мира по Црној Гори и Брдима у доброј мјери сузбио међуплеменске раздоре, а посебно сазивањем великог збора народних првака у Цетињски манастир на Преображење 6. августа 1796. када је усвојена Стега као општи договор Црногораца и Брђана у форми закона од само 6 тачака. Овим законом, у име Божје, главари и старјешине и вес збор црногорскога обшчества дају тврду и чисту вјеру и ријеч от чести и поштења да се међусобно издати и преварити неће. Ако би неко издао, таквога вјечноме проклетству предају како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића који издаде Србље на Косово и вјечну мерзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости Божје отпаде. Осим најстрожије моралне осуде и вјечног проклетства за издају Стега обавезује све Црногорце и Брђане да ће се од сваког завојевача сложно бранити, у том моменту мислећи на злогласног Бушатлију, и један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и крв своју пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчију всесилнаго в Тројицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.
Кроз Стегу пројављује се Јеванђеље Христово, не само што се осуђује Јуда издајник и његови следбеници који би се могли појавити у црногорском и брдском обшчеству, него и зато што доследно слиједи Христову ријеч: нема веће љубави од оне кад неко живот свој положи за ближње своје. То јеванђелско начело упечатило се у Црну Гору и цијелу српску историју преко жртве Светог Јована Владимира и још јасније преко жртве косовских јунака. Свештено дејство те жртве артикулише Стега кад позива да се у предстојећем боју са Махмут-пашом Црногорци и Брђани сложно жртвују и не жале своју крв пролити за одбрану православне вјере и своје миле отаџбине.
Стега, коју је формулисао Свети Петар Цетињски, више личи на текст обнављања завјета, и заклетву као неизоставни дио завјетовања, него на текст грађанског закона с краја 18. вијека. Због тога није случајно што је Свети Петар често упоређиван са старозавјетним законодавцем и пророком Мојсијем који побиједи Амалика као што и Свети Петар, нови пророк и законодавац, побиједи силног Махмут-пашу на Крусима.
Примјер Светог Петра потврђује оно што повремено видимо у историји код великих владара познатих законодаваца. Многи од њих били су и непобједиве војсковође као што су Октавијан Август, Свети Константин Велики, Јустинијан, и код нас Цар Душан Силни.
Од Црнојевића па до краја 18. вијека Црна Гора никада није имала опаснијег непријатеља од Махмут-паше, иако их је било много. О његовим војничким способностима довољно је рећи да се више пута одметао од султана и два пута поразио његову војску, па се као побједник, намећући своје услове мирио са султаном изражавајући му формалну покорност, а уствари, још јаче утврђујући своју власт у Албанији. Народ којим је владао био му је покоран, понајвише због страха, али и због његове вјерске толеранције, па су га и његови православни поданици због тога поштовали. Имао је не мале дипломатске способности, те се, иако одметник, знао кад му треба измирити са султаном, а ради даљих освајачких планова успио је да оствари савезништво са Француском која је подржавала Турску на Балкану и војнички помагала скадарског везира против Црне Горе. Махмут, поријеклом од потурченог Станише Црнојевића истицао је своје наследно право на Црну Гору и Брда, гледајући на њихово становништво као на своју одменуту рају коју треба силом покорити и сурово казнити за непослушност, као што је то и учинио 1785. године.
Као доказани јунак и војсковођа Махмут-паша је кренуо крајем љета 1796. у нови поход на Црну Гору да се њој и Светом Петру Цетињском освети за недавни пораз у бици на Мартинићима. У овом походу, како свједочи руски ђакон Алексије, под пашином командом било је 23.000 војника. Против паше Свети Петар Цетињски и гувернадур Јоко Радоњић сабрали су нешто више од 6.500 оскудно наоружаних и слабо опремљених бораца. С обзиром на више од три пута већу бројност његове војске у односу на црногорску, и бољу снабдјевеност у свему, Махмут-паша је имао много разлога да се нада убједљивој побједи.
Свети Петар Цетињски држао је да Бушатлија нема право да завлада Црном Гором, иако је по крви наследник династије Црнојевића, али није по духу, што је за наше претке било претежније и важније.Чувајући Црну Гору као малу искру славено-сербске слободе (вољности), како сам рече, истицао је да се она Турској никада није покорила и да ће синови њених гора, с помоћу Божјом, бранити своју слободу докле игдје једнога тече. Ипак, он није желио рат са Махмут-пашом, ако би овај одустао од похаре Брђана. Једном приликом га је путем писма људски замолио: прођи се сиротиње брдске да се невина крв не би проливала, а кад је видио да овај још силније надире онда му је поручио: ако је правда на твојој страни да Бог да мене прва пушка погодила, ако ли није, онда нека Бог пресуди.
Уочи битке на Крусима важну психолошку предност над Махмут-пашом имали су Црногорци и Брђани због недавне блиставе побједе над њим у бици на Мартинићима. На још важнију моралну предност војске Светог Петра над Махмутовом сажето и прецизно указује епски пјесник својим стиховима:
Везир води плаћене војнике
Петар браћу и солољебнике
Махмут има Французе у рату
Петар правду и руску грамату
Осим руске моралне и материјалне помоћи, Црна Гора је, прије удара на њу Махмут-паше, добила од Аустрије значајну количину оружја, како се говорило праха и олова и осталог ратног материјала. Ничије добро не треба заборавити!
Дан велике битке на Крусима је 22. септембар по старом, или 3. октобар по новом календару, када је ујутро око 8 часова Махмут-паша са својом војском храбро напао црногорску, увјерен да ће овога пута побиједити. Међутим, ако је вјеровати руском ђакону Алексију који је као очевидац записао да је на Крусима погинуло 3.400 турских војника, а црногорских свега 132, онда је јасно да је у том крвавом сраженију Бог био на помоћи храброј црногорској војсци и да је услишио молитве Светог Петра Цетињскога. У највишем јеку те битке погинуо је силни Махмут Бушатлија, а главу му одсјече један голобради, до тада непознати јунак, младо момче – Богдан Вуков из села Залази. Цијела прича о том младом витезу на Крусима кога је прије боја благословио Свети Петар неодољиво подсјећа на старозавјетну причу о младом Давиду који праћком убија до тада непобједивог филистејског горостаса Голијата.
Послије Махмутове погибије настала је паника и расуло у његовој војсци која је намах кренула у бјежанију. Остала су у народу предања да су у бјежању Турци дрвље и камење сматрали за црногорску војску и бјежали од њих као манити, да су обезумљени тукли један другога, сматрајући своју војску за непријатељску. Црногорци и Брђани су у јуришу гонили Турке сијекући им главе. Призор је био библијски. На Крусима су се испуниле ријечи пророка Мојсија: вас ће петорица тјерати стотину, а вас стотина десет тисућа, и падаће непријатељи ваши пред вама од мача (3 Мој. 26,8).
Са побједом над Махмут-пашом који је хтио да уништи Црну Гору, она је, одбранивши своју слободу, смјело искорачила напријед у нову епоху своје историје. Њен велики напредак је био припајање Бјелопавлића и Пипера. Та племена, која су се јуначки борила против Махмут-паше, ојачала су Црну Гору која је са овим проширењем добила снажан замах да ослобађа поробљену браћу у ширем окружењу, од Грахова и Вучјег Дола, па све до Метохије и Скадра – старе зетске престонице. Нећемо претјерати ако кажемо да су наше блиставе побједе над Турцима, извојеване на Мартинићима и Крусима, запалиле искру слободе која ће кроз Први и Други српски устанак, а касније кроз грчке и бугарске устанке донијети ослобођење балканских народа од вишевјековног ропства турској империји.
Из наших побједа над Махмут-пашом можемо се поучити о томе колико је важно јединство и слога у народу и држави. Само по себи је разумљиво да народ хоће да се обједини само око оних личности које су својим врлинским животом постале добар примјер за углед свима као што је био Свети Петар Цетињски. Зато ћемо ову бесједу завршити са једним народним предањем о њему. Говорило се да су неки људи у највећем јеку битке на Крусима гледали Светог Петра како се дигао од земље и стоји у ваздуху са крстом у једној руци, а мачем у другој, сав у некој необичној свјетлости, те тако иде по војсци и соколи дух на бој против душманина Крста Христова.
Вјерујемо да он и данас као светитељ Божји с неба штити своје духовно стадо и бодри га да чува своју отаџбину и у њој живу искру православне вјере, правде, слободе и истинског братског заједништва!
Извор: Митрополија црногорско-приморска
Фото: Борис Мусић