Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Пајсије данас, 6. јуна 2026. године, у манастиру Косијерево, са свештенством и свештеномонаштвом служио је Свету литургију и четрдесетодневни помен Јовану Кнежевићу (2013-2026), који се упокојио у Господу изненада, несрећним случајем, 29. априла на Цетињу, а 1. маја сахрањен на манастирском гробљу ове светиње.
Бесједећи након прочитаног зачала из Светог јеванђеља протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, казао је да се пред страдањем дјетета васељена и небеса уздрмају и застану у тишини, али у тишини која одзвања васкрсењем, животом и вјером: „Нека је благословено име Господње, рекао је праведни Јов страдајући и у дубини свога срца не желећи ни једног тренутка да похули на име Господње. То јововско страдање дато је нашим о. Остоји, Викторији и Ксенији, праведнима и кроткима, побожнима и богобојажљивима какав је био Јов. И само такви могу носити и изнијети страдање које се некоме да. И опет само и једино Духом Светим и у Духу Светоме. Знам, и сви знамо, да се дубоко у тишини свога страдања, и страдања ове дивне и благочестиве породице, пројавила Црква Божија. Пројавила се љубав Божија и онај смисао и оно амин које смо рекли кад смо се крштавали и постали хришћани. То амин је био печат наше вјере, која се пројавила и засијала над одром дјетета Јована. Али је засијала прије свега у срцима о. Остоје и његове породице. У тој тишини страдања посвједочено је оно кад смо учили да је Црква заједница и љубав и да у њој налазимо смисао и испуњење.“
По свршетку Литургије на гробу новопрестављеног Јована одслужен је четрдесетодневни помен, након којег се сабранима обратио Преосвећени Епископ диоклијски г. Пајсије: „Ми данас вршимо овај четрдесетодневни помен отроку Јовану и као што је Христос за вријеме свога живота био радост Својим ученицима и следбеницима, које је исцјељивао и помагао како год је коме требало, тако је и он био и радост својим родитељима, рођацима, пријатељима и осталима. А онда када је наступио онај час смрти, како рече отац Слободан, нијесу онда само неки отац и мајка изгубили свога сина и сестра свога брата, него сви се ми осјећамо као да смо изгубили најближег и најмилијег нашега члана. Међутим, и док смо служили помене свакога дана, помињали га на свакој Литургији и молили Бога за његову душу, послије сваког то помена Бог нам је слао све више и више утјехе. И данас када стојимо пред његовим гробом, и сви знамо да је његово тијело овдје, ја имам осјећај као да стојим пред празним гробом, јер заједно са свима вама вјерујем да је Бог узео његову душу тамо где је много љепше, него овдје где се ми данас налазимо. И његово тијело чека васкрсење мртвих и живот вјечни, да вјечно свога Бога слави, који свима нама дарује живот вјечни и радост и утјеху. Нека му је вјечан покој и Бог нека га упокоји.“
У име породице се обратио протојереј Остоја Кнежевић, отац уснулог Јована, заблогадаривши свима за љубав и топле молитве које су узнешене од оног 29. априла па до данашњега дана: „А та љубав и та молитва, та топлина и људскост је била, и јесте, упућена Јовану. И ми је кроз њега доживљавамо и кријепимо се њоме, гријемо се и тјешимо се њоме. Иако смо некада помислили како је много зла и неискрености и пакости и нељудскости у овоме свијету, ови дани су нам показали да овај свијет ипак има на коме још да почива. А ви нијесте са Јованом и са нама да бисмо вам ми узнијели некакву хвалу, него што је то био, и што то јесте, зов вашега срца и зато што сте сви Христови. Нека Бог свакоме добром и љубављу, милошћу и благошћу Својом узвраћа. Драги оци, драги владико, молим вас да наставите да се молите за нашега Јована, за његово вјечно блаженство у Царству небеском.“
Прота Остоја је истакао да упркос болу и празнини с којима се носе, најважније да за свог Јована не брину јер је скупом цијеном плаћен да би отишао у ништавило: „Плаћен си крвљу Христовом и Његовом крсном жртвом искупљен, као и сваки од нас. И зар да сумњамо у ријеч Господњу која каже: Пустите дјецу да долазе к мени и не браните им, јер је таквих Царство небеско. И зар да се не кријепимо оном ријечју: Тамо гдје сам ја, тамо ће бити и слуга мој. Једино што је суштинска утјеха су ријечи Господње.“
