Опроштајно слово Преосвећеног Епископа париског и западноевропског г. Јустина на сахрани протопрезвитера-ставрофора Војислава Билбије у манастиру Студеница
Часни оче игумане обитељи студеничке, часни оци, преподобни монаси, поштована породицо, драга духовна децо оца Војислава, браћо и сестре.
Данас стојимо пред тајном људског живота и смрти. Стојимо пред одром свештеника који је читав свој живот на различите начине и на различитим местима посветио служењу Богу и ближњему. Стојимо да се опростимо од оца Војислава Билбије, нашег оца Воје, како су га многи од милоште звали, човека снажног духа, необичног дара, велике животне енергије и изнад свега човека који је умео да буде присутан тамо где је човеку најпотребнији други човек.
Као његов епископ, данас не стојим овде само да изговорим речи опроштаја. Стојим да посведочим један живот, једно свештеничко служење, један пут који није увек био лак, али је био испуњен вером, трудом и љубављу према Цркви, Христу и своме српском роду. Јер има људи чији се живот не може измерити само годинама, нити се њихово дело може сабрати у биографске податке. Њихов живот се мери људима које су утешили, душама које су укрепили, ранама које су ублажили и надом коју су пробудили у онима који су је готово потпуно изгубили. Отац Војислав је био управо такав човек.
Рођен у Босанском Грахову 1942. године, понео је са собом оно што се не може стећи ни купити — дубоки осећај припадности свом српском роду, својој вери православној и својим коренима. Животни пут га је одвео у Холандију, где се преселио 1969. године, где је најпре градио свој професионални живот као стоматолог, али је временом све више себе предавао Христу и Цркви Његовој.
И овде видимо, драга браћо и сестре, нешто необично и посебно у његовом животном путу. Његове руке најпре су биле посвећене лечењу човековог тела, а потом су постале руке свештеника које су благосиљале, причешћивале, исповедале и тешиле људске душе. Као да је Господ од самог почетка припремао оца Воју да читавог живота лечи човекове ране — најпре оне телесне, а потом оне много дубље, скривене у људском срцу. После дугогодишње ђаконске службе, примио је свештенички чин и преузео пастирску бригу о парохији Свете Тројице у Ротердаму. И ту је започело једно велико и дуготрајно дело. Он није био свештеник који је чекао да људи дођу у цркву. Он је ишао људима, тражио их, обилазио, разговарао са њима, окупљао их и подсећао да нису сами, да их Црква није заборавила и да Бог никада не заборавља човека.
У далекој и хладној Холандији, међу нашим људима расејаним по туђини, градио је не само парохију, него духовни дом. За многе је био свештеник, за многе исповедник, за многе саветник, а немали број људи препознаје га као свог истинског духовног оца. Постоји, пак, браћо и сестре, једно поглавље његовог живота које заслужује посебно место у нашем сећању. То су његови одласци у Хаг. У време када су многи људи окретали главу, када су имена српских заточеника постајала предмет политичких расправа, осуда, подела и заборава, отац Воја је обилазио и одлазио тамо где су они који су били затворени. Имао сам благослов и привилегију да са њим три пута посетим хашке сужње.
Одлазио је не да би пресуђивао, не да би оправдавао или осуђивао, него да би испунио оно што је најдубље послање Христовог свештеника — да буде уз човека који страда. Улазио је у затворске ћелије, у простор ограничен зидовима, бравама и решеткама, али није дозвољавао да и људске душе наше браће тамо буду затворене. Браћа ова су оживела својом песмом, својом молитвом, својом љубављу, својом људскошћу. Исповедао их је, причешћивао, молио се са њима, разговарао, тешио и крепио. Носио им је оно што нико други није могао — ниједна судска пресуда и ниједна људска одлука не могу одузети могућност сусрета са Христом.
И управо ту препознајемо истинску меру свештеничког служења. Јер Христос нас није учио и говорио: „Био сам у затвору, а ви сте прво испитали ко сам и зашто сам тамо па сте дошли“, него је рекао: „У тамници бејах и дођосте ми“. То је Јеванђеље које је отац Воја разумео не само умом, него и својим животом. Можда су неки од тих људи у тим тешким годинама имали само један тренутак истинске утехе, један разговор, једну молитву, једно причешће, један сусрет са свештеником који им је говорио да нису напуштени. Али тај један тренутак могао је да буде читав један свет за човека који је живео иза затворских врата.
Отац Воја је знао да Црква не престаје на својим вратима. Црква иде и у болнице, и у избегличке домове, и у затворе, и у сваку људску самоћу, јер тамо где је човеку невоља, тамо је и место Христовога служења. И зато данас, када говоримо о њему, не можемо а да се не сетимо свих оних људи који ће можда управо данас, негде далеко у својој самоћи, осетити да су изгубили човека који их није заборавио. Али отац Воја није само речју и свештеничком службом стварао. Стварао је и својим рукама, јер му је Бог подарио необичан уметнички таленат, стрпљење и изузетну вештину. Бавио се дуборезом, црквеним сликарством, обрадом драгоцених метала и другим уметничким радовима. Посебно су значајни његови кивоти за мошти Преподобне Анастасије Српске и Светог Симеона Мироточивог.
Каква лепа и дубока симболика, драга браћо и сестре! Човек који је читавог живота носио Христа људима, својим рукама је припремао светиње у којима се чувају свете мошти оних који су свој живот посветили Христу. Оставио је дела која ће надживети његове године, а и све нас. И верујемо да би он, када би могао да бира шта ће од свега тога остати као највеће сведочанство његовога живота, изабрао неки људски лик, нечију исповест, нечију сузу која је престала да тече, нечију душу која је поново пронашла пут ка Богу. Јер уметност је лепа, светиње су драгоцене, али највећа је спасена човекова душа.
Ево нас данас у Студеници. Ово место није случајно место нашега опроштаја. Студеница је једно од најсветијих места нашега народа. Овде почивају Свети Симеон Мироточиви и Преподобна Анастасија, родитељи Светога Саве. Овде се вековима сабирају молитве нашег народа. Овде се сусрећу историја, вера, жртва и нада. Отац Војислав, који је својим рукама израдио кивоте за мошти светитеља Анастасије и Симеона, сада и сам долази да почива у сенци студеничке светиње. Човек који је толико година живео далеко од отаџбине, који је у Холандији градио духовни дом свом народу, који је прелазио путеве Европе да би стигао до људи у невољи, сада се враћа својим коренима.
Враћа се земљи из које је потекао, светињи која сведочи о непролазности нашег духовног наслеђа, месту где се векови моле једни за друге. Има нечег дубоко утешног у томе што ће његово тело почивати овде, у манастирској тишини манастира Студенице, док ће његово дело наставити да живи у Ротердаму, и читавој Холандији, и у читавој нашој епархији, међу његовим парохијанима и духовној деци, међу људима које је исповедао и причешћивао, међу онима којима је био духовни отац и међу свима нама који смо га познавали и волели.
Драга породице проте Војислава — оче Јоване, Лука, Марија и Симеоне — вама данас упућујем посебне речи саучешћа и молитвеног саосећања. Знам да је свака реч мала пред болом одвајања од оца и најближег сродника. Црква данас не тражи од вас да не тугујете — хришћанство пак не забрањује сузе. И сам Господ наш Исус Христос заплакао је над гробом свога пријатеља Лазара. Али хришћанска туга није туга без наде. Ми не стојимо данас пред гробом као људи који верују да је смрт последња реч, стојимо као они који верују да је Христос умро и васкрсао и да ће Бог подићи оне који су уснули у Њему.
Зато вам данас не говорим само: примите наше саучешће; говорим вам: будите поносни на свог оца и нашег оца Воју, будите утешени вером да љубав коју сте делили са њим није изгубљена, она се не завршава у гробу. Она остаје у вашим животима, у вашим сећањима, у сваком добру које је учинио и у сваком човеку коме је помогао.
А нама, његовој браћи у свештенству, отац Војислав оставља и једно питање: да ли смо спремни да идемо тамо где је тешко? Да ли смо спремни да пређемо пут, да изађемо из своје комфор-зоне, да посетимо заборављене, да будемо у зонама од којих други окрећу главу? Јер свештенство није само част, чин и власт, свештенство је крст, свештенство је одговорност за човека, свештенство је спремност да буде близу оног који страда. Отац Војислав нам је то својим животом сведочио. Данас се од њега опраштамо, али не и од његовог сведочанства. Његово дело остаје као обавеза и надахнуће свима нама, драга браћо и сестре.
Драги оче Војиславе, драги брате Војо, у име наше Епархије западноевропске, у име свештенства, монаштва и верног народа, захваљујем ти за све године верног служења, за све путеве којима си ишао, за све људе које си утешио, за све молитве које си узнео и за све оно што си оставио у животу наше помесне Цркве.
Хвала ти што си знао да свештеник није само онај који стоји пред олтаром, него и онај који уме да сиђе међу људе, да понесе њихов бол и да им покаже пут ка Христу. Хвала ти за твоју ротердамску парохију, за твоје духовно старање о нашем народу у Холандији, за твоје посете хашким сужњима и за све што можда никада нећемо сазнати, а што је записано у књизи Божјег сећања.
Сада, када се завршава твоје земаљско путовање, остаје нам да се молимо да те Господ прими у своје наручје и да ти подари место међу онима који су му у верности служили. А ми ћемо те памтити не само по ономе што си израдио својим рукама, него пре свега по ономе што си оставио у људским срцима.
Нека ти је вечан спомен, драги оче Војиславе, и нека ти Господ подари Царство небеско, где нема више ни тамнице, ни страдања, ни суза, ни растанка, него живот вечни у светлости Његовог лица. Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Бог да му душу прости и подари Царство небеско.
Извор: Инфо-служба СПЦ