– Хришћанско памћење осветљено је љубављу. Оно жртву предака претвара у благодарност, а њихов подвиг у позив да и сами будемо бољи људи, људи мира. Господ каже: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5, 9). Миротворци су они који спајају раздвојене, исцељују ране, пружају руку брату и својим животом сведоче да су љубав и загрљај јачи од сваке поделе – поручио је вечерас, 28. јула 2026. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на свечаној академији одржаној у порти Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу поводом прославе 150. годишњице Битке на Вучјем долу.
У наставку доносимо беседу Патријарха српског г. Порфирија у целости:
Високопреосвећени Владико, драги нам у Христу брате и добри домаћине овог благословеног сабрања, уважени представници државних и друштвених установа, браћо и сестре, драги синови и кћери ових честитих и јуначких крајева,
Сабрали смо се данас у порти Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, под молитвеним покровом овог великог угодника Божјег, слава му и милост, да обележимо сто педесет година од Вучедолске битке, једног од великих и судбоносних догађаја српске историје. Са овог светог места мислима и молитвом окрећемо се Вучијем долу, где су наши преци утемељени на вери православној и Јеванђељу Христовом, бранећи своје домове, веру, част и слободу, оставили сведочанство храбрости, слоге и жртвене љубави према свом народу. А могли су ради овоземаљске удобности, као и многи други, да се одрекну себе и свога.
Сабрали смо се да заблагодаримо Богу и да у молитвеном сећању поменемо војсковође, војнике и све знане и незнане људе чији су подвиг и страдање уграђени у слободу коју су каснија поколења примила као драгоцени дар. Њихова жртва представља остварење речи Господњих: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13).
О ономе што се на Вучјем долу догодило сведоче историја, народно памћење и песма. На том месту нашли су се, раме уз раме, Срби из различитих племена и братстава — Црногорци, Брђани и Херцеговци — деца исте светосавске вере и наследници Светолазаревског предања, предвођени књазом Николом, војводама, сердарима и барјактарима. У часу великог искушења стајали су једни уз друге, свесни да се слобода задобија и чува слогом, верношћу и спремношћу на жртву.
Вучији до остаје трајно сведочанство вере, наде и љубави, али и снаге јединства и заједништва. Потврђује нам да, живећи за брата и ближњега, надилазимо границе сопствених могућности и постајемо способни за подвиг који превазилази појединца. Тиме се у нама потврђује реч Светог апостола Павла да смо удови једни другима и једно тело, те да се радост и страдање свакога од нас тичу читаве заједнице (1 Кор 12, 26-27).
С тим уверењем наши преци су кренули у бој да бране своје домове, своју децу, своје светиње и право да живе као слободни људи. Њихов подвиг открива да слобода има и дубоку духовну меру, да почиње у нашем срцу, у нашој способности да живимо у истини, да служимо ближњем и да се ослобађамо мржње, зависти, гордости и себичности.
Господ нас позива да љубимо ближњега свога као самога себе, и више од тога, позива нас да љубимо непријатеље своје, да благосиљамо оне који нас куну и да чинимо добро онима који нас мрзе (Лк 6, 27-28). Наравно да није једноставно волети непријатеље, али бојим се, браћо и сестре, да смо ми на ивици да потпуно изокренемо речи Божје и прогласимо да је исправно и безмало богоугодно да мрзимо и брата свога.
Следујући Светом апостолу Павлу, Свети ава Јустин Ћелијски нас поучава да оно што не можемо сами ипак можемо благодаћу, љубављу и силом Божјом и поручује: „Као што месец не може да сија без сунца, тако и човек не може да воли човека без Бога“. Љубав према ближњем извире из љубави Божје. Када је срце окренуто Христу, у другом човеку препознајемо брата, икону Божју и онога за кога је Господ пролио своју крв. Тада љубав према сваком човеку, на крају и према своме народу, постаје чиста, жртвена и јеванђељска, јер нас води служењу ближњем, чувању јединства заједнице и поштовању сваког људског живота. Важно је да нам Господ Христос и Његова Црква буду на првом месту јер тада и само тада све остало долази на своје место.
Када народни песник каже: „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“, он нас не позива да презремо земаљски живот, него да га испунимо вечним смислом. Све што је земаљско добија своју пуноћу тек када је укорењено у Христу, тек када има своју небеску вертикалу. Тада и лични подвиг и народна историја служе истини, правди, доброти и љубави и постају пут ка Царству Божјем.
Речи „За Крст часни и слободу златну“ можемо правилно разумети само у светлости Јеванђеља. Крст је знак Христове жртвене љубави, љубави која не тражи туђу смрт, него је спремна да себе принесе за живот ближњега. Слобода је златна када је прожета одговорношћу, истином и добротом, када постаје простор у којем човек може да чини добро и да служи другоме.
И наше данашње сабрање слави живот, љубав и жртву. Слави храброст човека који штити нејакога, чува ближњега и спреман је да себе принесе за опште добро. Благодаћу Божјом и добротом митрополита Методија сабрали смо се да из прошлости црпемо поуке и смернице за данашња раскршћа на којима се налазимо, као и снагу за мир, помирење и међусобно разумевање; да разумемо да не можемо једни без других и да смо једни другима потребни.
Хришћанско памћење осветљено је љубављу. Оно жртву предака претвара у благодарност, а њихов подвиг у позив да и сами будемо бољи људи, људи мира. Господ каже: „Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати“ (Мт 5, 9). Миротворци су они који спајају раздвојене, исцељују ране, пружају руку брату и својим животом сведоче да су љубав и загрљај јачи од сваке поделе.
То значи да смо позвани да пролазне, парцијалне, политичке, идеолошке и све друге појединачне интересе подредимо заједничком добру, имајући на уму да смо у Христу удови једни другима, да смо један народ и да је свакоме дат дар да себе приноси на изграђивање јединства Цркве. Међу нама постоје различити дарови, искуства и погледи, и управо нас та разноликост, када је прожета љубављу и смирењем, у јединству чини богатијима.
Зато нам и данас снажно одјекују речи Светог апостола Павла: „Молим вас, браћо, именом Господа нашега Исуса Христа, да сви исто говорите и да не буде међу вама раздора, него да будете утврђени у истом разуму и истој мисли“ (1 Кор 1, 10). Ове речи су позив на једнодушност у Христу, на међусобно поверење и братску љубав. Зато не смемо дозволити да наше различитости постану повод за раздвајање, подизање зидова, међусобну сумњу и неслогу, утолико пре што и данас, као и некада, има оних који наше поделе настоје да употребе за сопствене циљеве, супротне нашем заједничком добру.
Стога данас, сабрани пред храмом Светог Василија Острошког, мислима окренути Вучијем долу, једним устима и једним срцем, истом православном вером, као једна Православна Црква Христова узносимо молитве за мир и разумевање међу народима, за слогу у породицама, међу суседима, пријатељима и сродницима. Нека успомена на претке живи у нама кроз веру, слогу, одговорност и делатну љубав.
Нека је вечни спомен свим војсковођама и војницима који су се на Вучјем долу борили и животе положили за Крст часни и слободу златну.
Нека Господ свима нама, молитвама Светог Василија Острошког, подари мудрост да прошлост памтимо са благодарношћу, садашњост живимо у миру и честитости, а будућност градимо у братској љубави. Благослов Господњи нека буде на свима вама. Амин.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је стигао у поподневним часовима 28. јула 2026. године у Подгорицу. Патријарха српског и његову свештену пратњу на подгоричком аеродрому су дочекали високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије и будимљанско-никшићки Методије.
Патријарх српски г. Порфирије се затим упутио у Никшић, где је свечано дочекан у Саборном храму Светог Василија Острошког. Вечерњој служби и свечаном чину доксологије присуствовали су високопреосвећена господа митрополити црногорско-приморски Јоаникије и будимљанско-никшићки Методије, који је поглавару Српске Православне Цркве упутио речи добродошлице нагласивши да верни народ у његовом доласку препознаје самог Христа и наследника Светог Саве:
– Данас је ова наша мученичка српска груда и овај свети храм постао опипљиво парче Небеског Јерусалима, јер у Вашем лицу примамо самог Христа Господа и наследника трона Светог Саве. Ваш долазак у Епархију будимљанско-никшићку јесте пројава пуне светосавске саборности. Нека данашње светосавско сабрање отклони сваку људску разједињеност. Благословен који долази у име Господње!
Том свечаном приликом, Патријарх српски г. Порфирије је поручио: – Долазим као један од вас да се заједно молимо Богу за мир, јединство, слогу и међусобно разумевање. Беседу Његове Светости у целости можете прочитати ОВДЕ.
У вечерњим часовима у порти никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког одржана је свечана академија коју су, поводом 150. годишњице Битке на Вучјем долу, организовали благодарни потомци у част славних јуначких предака.
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије ће сутра, 29. јула 2026. године, на празник Светог Атиногена, началствовати светом Литургијом у храму посвећеном том свештеномученику и великом угоднику Божјем на Вучјем долу уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве са почетком у 9 часова.
Победа на Вучјем долу у историји српског народа остала је записана златним словима као један од најсветлијих примера заједништва и оданости, чојства и јунаштва, храбрости и истрајности у борби за слободу.
Извор: Инфо-служба СПЦ