Тридесет и четири године је протекло од великог страдања Срба Средњег Подриња и Бирча, 3267 свирепо убијених новомученика српских. Сећање не бледи, а ране време није избрисало. Братунац је данас, 4. јула 2026. године, био место молитве, сећања и опомене.
У Братунац се не зове, у Братунац се иде – дирљив је слоган под којим су се хиљаде верних јутрос окупиле на традиционалном црквено-народном сабору у порти Богородичиног храма, а заједно са њима у молитви и љубави и сав род српски где год да се налази широм земаљског шара, не заборављајући претешки крст и велики подвиг мучеништва који су на праговима својих кућа понели наши сународници од Бљечева, Гнионе, Осмаче, Поточара, Карна, Вијогора, Осредка, Чумавичја, Залазја, Ратковића, преко Брежана, Загона, Крњича, Саса, Магашића, Јежештице, Подравања, Факовића, Бољевића, до Бјеловца, Сикирића, Кравице, Метаљке, Руповог брда, Брацана, Ванџића, Доње и Горње Каменице, Глођанског брда, Козјака, Маскалића потока, Широког пута и Трешњице. На њих је зликовачка рука најчешће кретала, нимало случајно, баш на велике црквене празнике, па су Божић, Ђурђевдан, а посебно Петровдан, остали у националном сећању прекривени болом, тугом и мрљом небивалог злочина, мржње и греха.
Изнова показујући очински труд и жељу да молитвено сећање на пострадале у Средњем Подрињу и Бирчу, као и у свим мученичком крвљу обележеним српским крајевима, буде неодвојив део духовног живота Цркве, светом Литургијом је, као и претходних година овим тужним поводом, началствовао духовни поглавар православних Срба, Његова Светост Патријарх г. Порфирије, који увек наглашава да народ који памти своје жртве остаје у неотуђивој заједници и са Богом и са истином и показује живу одговорност према будућности, што је темељ истинског мира, љубави и разумевања међу људима и народима.
На светој Литургији, служеној у порти братуначког храма Успења Пресвете Богородице, саслуживали су високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: дабробосански Хризостом, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије и шабачки Јеротеј, бројно свештенство и монаштво из више епархија Српске Православне Цркве.
***
Патријарх Порфирије: Свет нас неће прихватити јер ми нећемо да се одрекнемо Христа. Сведочимо да смо православни хришћани и да живимо вредностима Јеванђеља
У литургијској беседи Патријарх српски г. Порфирије је поручио:
– Ми се зовемо Србин православни и Српкиња православна. Знамо и своју Отаџбину, знамо и своје место рођења, ми смо се родили у Цркви Православној, а знамо и ко је наш отац, ко нас је у Христу као православне родио. То је Свети Сава, први Архиепископ српски. Многи о њему говоре да је био способан, да је био градитељ, да је био дипломата и тако редом. И сигурно да нико не греши у тој својој оцени. Међутим, Свети Сава је читавим својим бићем и животом показао да је он Христов и да га интересује Царство небеско, да га интересује духовно биће његово и његовог народа. То поред осталог показује и чињеница да је онда када се определио за православну веру он изабрао узак и тежи пут, није изабрао силу и моћ овог света. Јер у Цариграду су тада владали Латини, успостављено је Латинско царство, а православни цар је био изгнан у мало место. Могао је Свети Сава отићи да тражи самосталност за Цркву у свом народу код Латина, код моћника, код оних који владају, и засигурно би добио многе привилегије. Добио би материјалну моћ и могућност да његов народ шири своје границе на уштрб других и против других. Међутим, он је изабрао да иде код немоћног и изгнаног, знајући да тај немоћни и изгнани чува истинску и праву веру, веру јеванђељску, веру у Господа Христа, веру која је честита, веру која не квари реч Божју, него покушава да је претвори у свој живот. Дакле, Свети Сава је наш у Христу духовни отац, он нас је родио у Цркви Православној као православне Србе и православне Српкиње.
Вера православна је наша лична карта. Она нас је уобличавала кроз векове, њом смо изграђивали све оно што јесмо, по њој препознајемо себе и у њој други виде ко смо ми. Та православна вера у нашем народу учинила је да будемо народ достојан имена Христовог. Кроз векове смо пролазили разне Сциле и Харибде, често имали окупаторе и узурпаторе наших домова, наше земље и нашег имања. Али у исто време, они нису могли да узурпирају оно што је у нама, оно што смо ми, оно што је наше биће.
Губили смо и територије, домове, земљу и оно што имамо, али нисмо, браћо и сестре, никада изгубили себе. Остали смо оно што јесмо, и не само да смо преживели, него и у најтежим временима смо били ствараоци, градитељи и креатори вредности којима се и данас диви читав свет. Колико је само наших светиња под заштитом Унеска, а то значи да је и свет препознао да је ту истинска сила и моћ, лепота, правда и мир.
Дакле, вера православна јесте оно што ми јесмо. А ево, Господ у данашњем Јеванђељу каже да онај који хоће да чува веру своју, тј. своје биће, а то значи Христа, неће бити увек радо прихваћен свугде и на сваком месту. Напротив, због тога што је Христов, због тога што је за истину, правду, љубав, мир и лепоту, због тога што неће тога да се одрекне зарад неких привремених интереса, због тога што неће да постане нешто што није, због тога што нећемо да постанемо нешто друго у односу на то што је за нас светиња, у односу на то што је у нас уградио сам Господ, у односу на печат Његов у нама, због тога што нећемо да се одрекнемо тога што јесмо, свога бића и свог идентитета духовног и сваког другог – свет нас неће прихватити.
Свет нас неће прихватити јер ми нећемо да се одрекнемо Христа. Нећемо да постанемо било шта друго осим да сведочимо да смо православни хришћани и да живимо хришћанским вредностима, Јеванђељем и вредностима Јеванђеља. Због тога што нећемо да се одрекнемо тих вредности, свет нас мрзи, свет нас одбацује и свет нас често прогони, тј. они који се радо одричу себе, који постају нешто друго у односу на то што су рођењем добили, у односу на то чиме су духовно запечаћени. Они који су час ово – час оно, они који радо продају своју веру будзашто, они који усвајају законе по којима је ближњи непријатељ а не пријатељ и брат, они –често нама тако изгледа – лакше пролазе и имају успеха овде и сада. Међутим, ми знамо да нисмо створени само за овај свет, али наравно не бежимо од овог света, не презиремо га.
Показујемо то, показивали смо и показиваћемо кроз дар стваралачки, кроз изграђивање заједнице, кроз свест о томе да смо потребни једни другима, кроз спознају да као заједница, као браћа и сестре, ма колико били различити, само у јединству и у слози јесмо и бићемо до краја света и века, јер Господ неће оставити своје. Чак и онда када нам се учини да смо сами, онда када нам се учини да смо у безизлазу, ако издржимо и ако истрајемо по речи Господњој – ми ћемо засигурно победити. Нећемо победити тако што ћемо презирати друге и мрзети друге, него ћемо победити у истини, у правди, у љубави. Стећи ћемо мир Божји, а онда ћемо моћи да га сведочимо и читавом свету.
Опредељење за тај и такав пут јесте опредељење Светог Саве. То је узак и трновит пут. То опредељење подразумева жртву, одрицање од егоизма, самољубља и конформизма. То је спремност на жртву за своје ближње и за свој народ, спремности да чувамо оно што јесмо увек и на сваком месту и по сваку цену.
Знамо, и сам Господ нам је рекао, кад бисте били од овог света, тј. кад бисте прихватили да будете превртљиви, да се са лакоћом одрекнете себе, да издате свог брата и сестру, да оставите своје ближње, да усвојите закон егоцентризма, самољубља и себичности, онда бисте били прихватљиви за овај свет, али пошто нисте, јер вас је Господ изабрао, јер нас је Господ изабрао, често нећемо бити прихватљиви. Међутим, ми знамо да је једино важно да Богу будемо мили, да будемо истинити и да знамо да ћемо идући Његовим путем моћи да славимо Њега, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.
У Братунац се не зове, у Братунац се иде
После свете Литургије, сви сабрани су у величанственој литији, у молитвеном миру и достојанственој тишини, коју је у потресном ритму прекидао тежак звук црквеног звона и дирљив пој свештенства, дошли до братуначког гробља, где су се још једном помолили за покој душа пострадалих. Код централног спомен-крста парастос је служио Патријарх српски г. Порфирије, уз молитвено учешће неколико хиљада верних пристиглих из свих српских крајева, међу којима су били: председник Републике Српске г. Синиша Каран, изасланик Председника Републике Србије гђа Адријана Месаровић, саветник за духовна питања председника Сједињених Америчких Држава г. Доналда Трампа пастор др Марк Бернс, председник Народне скупштине г. Ненад Стевандић, премијер г. Саво Минић и министри у Влади Републике Српске, председник СНСД г. Милорад Додик, представници Владе Републике Србије, начелници општина из Средњег Подриња и Бирча, представници амбасада Србије и Руске Федерације, представници породица убијених, несталих и заробљених цивила и бораца, као и организација и удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата.
Уследио је меморијални програм под називом У Братунац се не зове, у Братунац се иде. На братуначком гробљу бројним грађанима, који су носили фотографије страдалих Срба, обратили су се представници породица пострадалих и највипи представници Републике Српске и Републике Србије.
Извор: Инфо-служба СПЦ