Прота Слободан Јокић: Господ тражи од нас да се не бринемо, него да благодаримо за оно што имамо

Фото: Епархија будимљанско-никшићка

„Шта Господ од нас тражи? Тражи од нас да се не бринемо, него да благодаримо за оно што имамо. Стално смо у некој мисли да нам нешто не промакне, нека информација, нека вијест, да нам не промакне нешто да купимо на некој акцији или попусту или нечему. Стално смо у некој брзини, муци унутрашњој, а не мислимо да можемо, можда, и без тога, можда да не бринемо данас баш за то, него да се побринемо мало за душу своју. А кад се побринемо за душу своју, побринемо се и за ближњег свога. Живот нам прође у тој трци, а у ствари не осјетисмо живот, прође поред нас, његову пуноћу, љепоту, онда кад не успијемо нешто од тога падамо у очајање, у безнађе као што су ученици били забринути, скоро пали у безнађе, рекли: Господе, оволики народ, да га пустимо нек иде да се снађе, да узму да једу у оближњим селима, дуго су за тобом ишли. Али, Господ не оставља никога ко иде за Њим и ко има вјеру у Њега, ко има повјерење у Њега да ће бити све у реду, који не брине. Кад паднемо у очајање да нешто нијесмо стигли треба да кажемо, себи прије свега, Господ ће се постарати. Постараће се Господ да нам не фали ничега онога што нам треба за живот и физички, и духовни, да се много требамо бринути, наравно, али не требамо бринути преко мјере. Не требамо бити халапљиви и не требамо бити грамзиви, јер онда падамо у очајања, у депресије. Како се нешто десило, а ми нисмо дио тога. Кад станемо и размислимо кажемо себи: Господ ће се постарати. Стани, човјече, куда ово идеш и журиш? Господ ће се постарати да буде све у реду. Можда и то што тражиш није теби битно и потребно за спасење. Можда што ти то мислиш да ће теби користити, у ствари ће ти бити на штету, па ти зато Господ некад и не даје и не услиши молитву, а онда кад прође неко вријеме схватимо да то и није требало и боље што се није десило, јер се Господ постарао да то тако буде. Видите да нико није остао незбринут и гладан, и ова наша служба, и овај наш сабор овдје сваке недјеље и празника је управо слика и ове приче, и овог мјеста из данашњег Јеванђеља. Гдје је год ко узео хљеб и благословио и преломио и раздијелио, шта је то друго него Свето причешће и света Литургија, када од мало хљеба се многи наситимо. И то је храна вјечности, лијек бесмртности, како каже Свети Игњатије. И за њу треба да се припремимо постом и молитвом, и трудом и да се измиримо са ближњима својима и да не мислимо зло ближњему своме. Да се трудимо и да живимо у нади да ће се Господ постарати, да ће бити све у реду и да ћемо бити Божји“.

  • Звучни запис беседе у целости послушајте у прилогу ОВДЕ.

Подели ову објаву са другима:

Претрага