Под светим Оцима Цркве подразумевамо, као што је познато, велике црквене учитеље и богослове који су, просвећени благодаћу Духа Светога, допринели формирању и тумачењу православног учења и који су својим светим животом посведочили своју дубоку веру и пламену љубав према Богу, те због тога представљају светле узоре за нас.
Уобичајено је бивало да се патрологија, наука о животу и делима светих Отаца, временски ограничава на првих седам или осам векова, односно до светога Јована Дамаскина или закључно са њим. Овакво временско ограничавање могло би имати извесно научно-методолошко оправдање. Међутим, у суштинском, богословском погледу оно се не може одржати, будући да немамо право да деловање Духа Светога ограничавамо на првих осам векова. У свим временима било је и има светих Отаца, значајних пастира и богослова који су, као носиоци Духа Цркве, оставили иза себе списе надахнуте Духом Светим и који се с правом називају светим Оцима, који могу достојно бити придружени Оцима првих векова.
Свакако, четврти и пети век представљају златно доба светоотачке књижевности, са таквим квалитативним и квантитативним богатством какво касније више није достигнуто у том обиму. Ипак, ни у наредним вековима не недостају велике личности које су оствариле дела равна делима древнијих Отаца, премда не у броју и обиму спомињаних златних времена светоотачке књижевности. Ипак, из практичних разлога, у наставку ћемо се углавном усредсредити на Оце четвртог и петог века, а и ту ћемо навести само мали, готово случајан избор карактеристичних местâ, будући да би исцрпно и систематско излагање било могуће једино у оквиру обимног истраживачког рада. Ипак, неколико навода које можемо да представимо у овом скромном огледу довољно је да покаже суштинску сагласност Отаца — consensus patrum — која, додуше, није садржана у својеврсној монолитности или једнообразности, већ оставља сасвим довољно простора за личне нијансе у складу са карактером и харизмом сваког појединачног аутора.
Појам „црквени стил“ нехотице нас подсећа на различите стилове црквене архитектуре и сакралне уметности: старохришћански, византијски, романички, готички итд., или на поједине фазе и правце унутар, на пример, византијског стила: комненски стил, палеолошки стил, македонску или критску сликарску школу итд.
Иако би било занимљиво истражити утицај светих Отаца на развој стилова у историји уметности, овде искључујемо ово уметничко-историјско и естетско схватање тога појма и употребљавамо га у ширем значењу, у смислу црквеног животног стила — начина постојања и живљења који, природно, обухвата и уметничко-естетски моменат, али га посматра у ширем духовном контексту и истовремено подвргава етичком вредновању.
L’art pour l’art, уметничко стварање и уживање у уметности из чисто естетских разлога на концу је неприхватљиво, као што је немогуће раздвојити лепо од доброг. Бог није само највише Добро, него и апсолутна и савршена Лепота, која све земаљске представе оставља у сенци. Ову истину наслућивале су већ и прехришћанске религије. Религиозан човек служио се свим својим уметничким способностима да би прославио Божанство. Уметност је, у раним периодима свих култура, имала изразито религиозни карактер. Из тог разлога рано хришћанство се у почетку прилично уздржано односило према ликовним уметностима, будући да је тадашња хеленистичка уметност још увек била тесно повезана са паганизмом, те је стога могла довести до повратка идолопоклонству, или неким другим видовима погрешних тумачењâ.
Црква је, међутим, убрзо у алегорији и символизму изнашла изражајни облик који је одговарао њеном духу, а који је, нарочито после победе хришћанства, све више обухватао и историјске приказе из Библије. Док су ранохришћанска уметничка дела и богослужбена места, у погледу технике и материјала, још увек били веома једноставна и скромна, то се убрзо променило после званичног признања хришћанства (313. године). Тада настају велике базилике, које се по својој раскошности мере са царским палатама. Њихова унутрашњост украшава се мермером и величанственим мозаицима, а на свечаним богослужењима употребљавају се скупоцене литургијске одежда и сасуди.
Религија „поклоњења у Духу и Истини“ сада има сопствена богослужбена места — цркве, које се временом све богатије опремају. На први поглед ово би могло изгледати као повратак духу Старог Завета, будући да су се и тамо Ковчег Завета, Шатор и касније Јерусалимски храм градили уз велики материјални утрошак и раскош, те се „украшеност дома Божијег“ изнова велича и опевава. Ипак, између јеврејског храма и хришћанских цркава постоје суштинске разлике.
Црква, додуше, воли украшавање дома Божијег и с правом ствара достојна богослужбена места која свештенорадњама пружају одговарајући оквир, али су се убрзо подигли и опомињући гласови против неограниченог раскошног украшавања, какве у извесној мери сусрећемо већ и код старозаветних пророка.
Свети Јован Златоусти
Свети Јован Златоусти (344/354–407) био је неуморан у проповеди против раскоши и расипништва, жигошући и друштвену неправду. Он се за сиромашне залагао не само речју него и делом, а милостињу за сиромашне стављао је изнад побожних прилога за украшавање цркве, будући да су за њега просјаци најлепши украс Цркве, о чему је говорио у двадесетој омилији на Прву посланицу Коринћанима.
У својој педесетој омилији на Јеванђеље по Матеју он опширно говори о питањима милостиње и црквеног украшавања. Овде доносимо цитат у његовом ширем контексту, који својим дигресијама илуструје живост и упућеност на актуелна збивања овога проповедника.
„И пошто су прешли на другу страну“, говори свети Јован Златоусти, „стигли су у генисаретску земљу. Чим су га људи онога места препознали, послали су глас по свој околини и довели му све болеснике. И молили су га да се дотакну макар скута његове хаљине; и сви који су га се дотакли оздравили су“.
Они више нису поступали као раније, нити су га одвлачили у своје куће и захтевали да их дотакне руком и исцељује помоћу у виду заповести формулисаних речи, него су на много узвишенији и духовнији начин, са већом вером, привлачили исцељење себи. Јер жена која је боловала од течења крви научила их је све духовној мудрости, будући да је она научила све да поступају са духовном мудрошћу. Јеванђелист показује да се он дуго задржао у тим крајевима, када каже: ‘Чим су Га људи онога места препознали, послали су глас по свој околини и довели Му све болесникеʼ. Време, међутим, није ослабило веру, него ју је учинило још снажнијом и одржало је у непрестаној свежини.
Стога и ми дотакнимо скут Његове хаљине! Штавише, уколико зажелимо, имамо Га целога, јер се сада Његово Тело налази пред нама! Не само хаљина, него и Тело! И то не зато да бисмо Га само дотакли, него да бисмо Га јели и Њиме се испунили. Приступимо, дакле, са вером, свако ко има какву болест! Јер, ако су они који су се дотакли скута његове хаљине задобили толику силу, колико ли више они који га у целости поседују?
Приступити са вером не значи само примити оно што се налази пред нама, него и дотаћи га се чистим срцем и осетити такву љубав као да приступамо самоме Христу. Зашто би нам сметало што не чујемо његов глас? Видиш га, дакле, како лежи пред тобом. Можда ћеш и чути његов глас када кроз јеванђеља проговори.
Верујте, дакле, да је и сада пред нама његова Вечера, за којом је он сâм седео! Ова се ни по чему не разликује од оне, јер ствари не стоје тако да ову врши човек, а ону он, него и ову и ону врши сâм он. Када, дакле, видиш како ти свештеник дели свете дарове, немој мислити да то чини свештеник, него да је то Христова испружена рука. Исто тако, када те он крштава, није он тај који те крштава, него Бог, који невидљивом силом придржава твоју главу, а ни анђео ни арханђео не усуђују се да приступе и додирну је.
Тако је и сада. Јер када Бог рађа, Дар припада једино њему (то јест: од њега је). Зар не видиш овде да они који су примљени у синовство не поверавају слугама вођење судског поступка, већ сами присуствују суђењу? Тако ни Бог није поверио Дар анђелима, него је сâм присутан, заповеда и говори: ‘Оцем не зовите никога на земљи!ʼ, не стога да би родитељима укинуо част, него да би ти испред свих поставио онога који те је створио и уписао међу своје синове. Јер онај који ти је дао оно веће, то јест, предао самога себе, утолико пре неће сматрати недостојним да ти удели и Тело.
Чујмо, дакле, епископи и свештеници, чега смо се удостојили! Чујмо и задрхтимо! Он нам је дао да се испунимо његовим светим Телом; самога себе нам је предао закланог и поставио пред нас! Какво ћемо оправдање имати ако се хранимо таквом храном, а грешимо против ње? Ако једемо Јагње, а постајемо вукови? Ако добијамо Овцу за храну, а пљачкамо попут лавова?
Јер ова Тајна заповеда да будемо потпуно чисти не само од пљачке него и од самог непријатељства, јер је Тајна ова Тајна мира. Она се не може купити новцем. Јер ако он није поштедео самога себе, чега бисмо ми били достојни када бисмо штедели новац, а расипали душу за коју Он није поштедео самога Себе?
Јеврејима је Бог посредством празника наложио да једном годишње чувају успомену на његова доброчинства, а теби је то, такорећи, наложио свакога дана посредством ових Тајни. Не стиди се, дакле, крста! Јер он је за нас частан, он је за нас Тајна. Овим даром ми се украшавамо и китимо. Па, ако бих говорио о томе како је он раширио небо, распростро земљу и море, послао пророке и анђеле, не бих рекао ништа што би се могло упоредити са овим. Јер врхунац свих добара јесте то што он није поштедео сопственог Сина да би спасао отуђене робове из дома.
Нека нико попут Јуде не приступа овој Трпези, нити Симона (уп. Дап. 8, 18–24)! Јер су обојица пропала због среброљубља! Бежимо, дакле, од ове провалије и немојмо мислити да смо испунили свој циљ ако, пошто смо удовице и сирочад лишили њихове имовине, принесемо олтару златни путир украшен драгим камењем! Јер, ако желиш да укажеш част Жртви, принеси душу за коју је она такође заклана! Учини је златном! Јер, ако она остане мање вредна од олова и грнчарије, а сасуд буде златан, каква је онда корист?
Немојмо, дакле, настојати да приносимо само златне сасуде, него и оне који су набављени праведним трудом! Јер они су драгоценији од златних: они који су стечени без грамзивости. Црква, наиме, није златарска радионица нити сребрнарница, него сабрање анђелâ. Због тога су нам потребне душе, јер Бог прима ове ствари душа ради. Ни тадања Трпеза није била од сребра, нити је Путир из којег је Христос дао ученицима своју крв био златан, али је све то било драгоцено и страшно, јер је било испуњено Духом.
Желиш ли да укажеш част Христовом Телу? Не превиђај га када је наго! Немој му овде указивати част свиленим одеждама, а превиђати га напољу, док пропада од хладноће и наготе. Јер онај који је рекао: ‘Ово је Тело Мојеʼ и речју потврдио стварност, рекао је и: ‘Гладан бејах и не нахранисте меʼ, као и: ‘Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте!ʼ
Научимо се, дакле, духовној мудрости и поштујмо Христа онако како он сâм жели. Јер за онога коме се указује част најпријатнија је она част коју он сâм жели, а не она за коју ми мислимо да је таква. И Петар је сматрао да му указује част тиме што му је забрањивао да му опере ноге, али то није била част, него управо супротно. Тако и ти поштуј Христа оном чашћу коју је он сам прописао као закон, тако што ћеш богатство раздавати сиромашнима! Јер Богу нису потребни златни сасуди, него златне душе!
Ово говорим и не забрањујем израду таквих посвећених дарова, али захтевам да се и уз њих, а пре њих, чине дела милосрђа. Јер Он прима и једно и друго, али много више ово друго. Тамо корист има само онај који приноси, а овде и онај који прима. Овде се, изгледа, даје и повод за разметање, док је тамо све милосрђе и човекољубље.
Каква је, наиме, корист ако је његова Трпеза препуна златних путира, а он пропада од глади? Нахрани га најпре када је гладан, па онда и Трпезу украси оним што претекне! Израђујеш златни путир, а не дајеш чашу хладне воде! Каква је од тога корист? Правиш златом извезене покриваче за олтарску Трпезу, а њему не пружаш чак ни најнеопходнији покров? Каква је онда корист од тога?
Реци ми: када видиш некога коме недостаје насушна храна, а ти пропушташ да утолиш његову глад и само постављаш на Трпезу сребрно посуђе — да ли ће ти он бити захвалан или ће се, напротив, још више разгневити? А шта ако видиш некога обученог у дроњке, укоченог од хладноће, а ти пропушташ да му даш одећу и подижеш златне стубове, говорећи да то чиниш њему у част? Зар неће рећи да му се ругаш? Зар то неће сматрати увредом, и то највећом?
Исто тако размишљај о Христу када као бескућник и странац лута и тражи уточиште, а ти пропушташ да га примиш, а украшаваш под и зидове и капителе стубова. Окачиш сребрне канделабре са светиљкама, а њега не желиш ни да посетиш у тамници.
Ово говорим и не забрањујем да у овим стварима будемо великодушни, али подстичем да се једно чини заједно са другим, тачније, да се ово чини пре онога. Јер нико никада није био проглашен кривим зато што није учинио ово, док за оно прети пакао, неугасиви огањ и мучење са демонима.
Не превиђај, дакле, брата који је у невољи док украшаваш дом! Јер он је узвишенији храм. Ове драгоцености могу однети неверујући цареви, тирани и разбојници, али оно што учиниш брату који гладује, који је странац и наг, не може однети чак ни ђаво, него се то чува у ризници коју није могуће опљачкати.
Шта, дакле, кажете на Христове речи: ‘Сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагдаʼ? Управо стога дужни смо чинити милосрђе, јер га немамо увек међу нама као гладнога, него само у овом садашњем животу.
Ако, пак, желиш да сазнаш целокупни смисао изговоренога, чуј да ове речи нису биле упућене ученицима, иако тако изгледа, него су биле изговорене због слабости жене. Јер, пошто њено уверење још није било довољно утврђено, а они су је збуњивали, он је то рекао да би је охрабрио. Зато је, изговоривши то ради њене утехе, додао: ‘Што сметате овој жени?ʼ
Да га, међутим, имамо свагда са собом, каже он: ‘И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка векаʼ (Мт. 28, 20). Из свега овога јасно је да он то није рекао ни због чега другог осим да укор ученика не би угасио веру жене која је тада тек почела да ниче.
Немојмо, дакле, сада оно што је речено из извесног снисхођења према слабости представљати као опште правило, него, пошто прочитамо све законе о давању милостиње који се налазе у Новом и у Старом Завету, прионимо ревносно уз ово дело! Јер оно очишћује од грехова: ‘Дајите милостињу, и све ће вам бити чистоʼ . Оно је веће од жртве: ‘Милости хоћу, а не жртвеʼ (Ос. 6,6). Оно отвара небеса: „Молитве твоје и милостиње твоје изиђоше на спомен пред Богом“ (Дап. 10, 4). Оно је неопходније од девствености, јер су због његовог недостатка једни били избачени из свадбене одаје, док су други били уведени у њу. Будући свесни свега овога, сејмо великодушно, да бисмо пожњели у већем изобиљу и задобили будућа добра, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, коме припада слава у векове. Амин.“
У својој осамдесетој омилији на Јеванђеље по Матеју, свети Јован Златоусти понавља исте мисли приликом тумачења догађаја са женом која је донела скупоцено миро (Мт. 26, 6–13), додајући још неколико прецизирања:
„…Пошто је она то већ учинила, он је, дакле, имао само једну намеру: да се она не збуни због прекора ученика, него да оде од њега радосна и духовно боља, захваљујући томе што му је послужила. Јер, након што је излила миро, тренутак за укор већ је прошао. Тако и ти, када видиш некога ко је са ревношћу израдио и приноси свештене сасуде или неки други украс за зидове или пôд цркве, немој му наређивати да прода или уклони оно што је начинио, како не би повредио његову добру намеру. Ако му је, пак, неко то рекао пре него што је било шта израдио, онда га упути да то дâ сиромашнима. Јер је и он то учинио само зато да не би повредио расположење жене, а оно што је рекао, рекао је њене утехе ради“.
Нема потребе да се јасна излагања овог великог проповедника додатно коментаришу. Мудро начело које он поставља прожето је истинским хришћанским духом умереног подвижништва, коме је туђ сваки претерани пуританизам. Дивљења је вредан и фини духовни такт који посебно долази до изражаја у последњем одељку.
У истом духу он приступа једном сличном проблему који такође припада црквеном стилу у ширем смислу. Реч је о веома скупим руком писаним књигама, на које се у оно време много трошило новца. Овде, дакле, није реч о опремању цркве, него о породичној Библији хришћана или о хришћанској кућној библиотеци.
Сходно томе, ову тему можемо проширити и на домаћи молитвени кутак са иконама, кандилима, кадионицом и другим предметима за побожно поштовање. Колико год је важно имати и код куће добре иконе уметничке вредности, толико постоји и опасност да се препустимо побожном снобизму и гомиламо драгоцености које могу служити на част каквом колекционару уметничких дела, али оне не доприносе нашем духовном животу. Каква нам је корист од најлепших икона ако се пред њима не молимо? Иконе нису украсни предмети који дневној соби дају посебан изглед тиме што их окачимо негде између кућног бара и стерео-звучника.
Свети Јован Златоусти о читању Светог Писма
У својој тридесет другој омилији на Јеванђеље по Јовану, велики цариградски архиепископ тумачи разговор између Христа и Самарјанке:
„…‘Немам мужаʼ. Када је Исус то чуо, искористио је прилику и изнео прекор, наводећи са тачношћу и једно и друго: побројао је све претходне мужеве, а прекорио је и због онога кога је сада скривала.
Шта је, дакле, учинила жена? Није се збунила, нити га је напустила и побегла, нити је то примила као увреду, него му се још више задивила и дуже времена остала са њим. ‘Видим, наиме’, каже она, ‘да си Ти пророк’. Погледај њену разборитост! Ни овде није одмах похитала ка ономе што је желела, него је и даље поступала опрезно и изражавала чуђење. Јер речи: ‘Видим’ значе: ‘чини ми се да си пророк’.
Пошто је то претпоставила, није га потом питала ништа свакодневно, ништа о телесном здрављу, ништа о новцу, ништа о богатству, него је одмах поставила питање о догматима. Шта је, дакле, рекла? ‘Оци наши клањаху се Богу на овој гори’, мислећи на праоце, односно на Авраама, јер се, како се говори, онде спремао да принесе свога сина на жртву. ‘А ви говорите да је у Јерусалиму место где се треба клањати’.
Видиш ли како се њен ум уздигао на виши ниво? Она, којој је дотад једина брига била да се не замори носећи воду, сада поставља питање о догматима!
Шта јој Христос одговара? Он није разрешио питање, јер му није било најважније да једноставно одговори на оно зашта је упитан, јер би то усмерило пажњу на другу страну, него је жену узводио ка вишим висинама. О томе није разговарао са њом све док није признала да је он пророк, како би са великим уверењем слушала оно што јој говори. Јер, када се једном у то уверила, више није имала разлога да сумња у оно што ће јој он рећи.
Постидимо се, дакле, и поцрвенимо! Жена која је имала пет мужева и била Самарјанка показала је толику ревност за догмате, и нити ју је доба дана, нити чињеница да је дошла због друге ствари, нити било шта друго одвратило од њиховог истраживања. А ми не само што не истражујемо догмате него се уопште не интересујемо ни за било шта друго, него се понашамо онако како нам тренутак налаже. Због тога је у нас све запуштено.
Јер ко је од вас — реците ми! — узео код куће у руке хришћанску књигу, проучио њен садржај и истраживао Свето Писмо? Нико то, вероватно, не може да тврди. Али коцкице за игру и коцке за бацање наћи ћемо код већине, док књига нема нигде, осим код малобројних. А и они се понашају исто као они који књиге уопште немају, јер их непрестано држе затворене у ковчезима.
Сва њихова брига односи се на финоћу пергамента и лепоту слова, а не на читање. Јер нису их набавили ради користи и духовног добитка, него су се потрудили око њих да би показали своје богатство и раскош. Толико је велико претеривање у сујети! Јер ни од кога нисам чуо да се хвали тиме што познаје садржај књиге, него тиме што поседује књигу исписану златним словима.
А каква је корист од тога? Реци ми! Јер Свето Писмо нам није дато да бисмо га поседовали у књигама, него да бисмо његове речи урезивали у своја срца. Као што је ово поседовање знак јеврејске ‘раскоши’, која се састоји у томе да се заповести објашњавају само словима, тако ни нама Закон у почетку није био дат на такав начин, него на таблицама срца.
Ово говорим не зато да бих забранио набављање књига, него вас на то подстичем и жарко желим да их имате. Хоћу да се из њих и слова и мисли пренесу у ваш ум, како би се он на тај начин очистио примањем садржаја Светог Писма. Јер ако се ђаво не усуђује да се приближи кући у којој се налази Јеванђеље, утолико мање ће демон или сама природа греха моћи да дотакне душу која у себи носи такве мисли, или да продре у њу.
Освећуј своју душу, освећуј своје тело тако што ћеш ове речи непрестано имати у срцу и на језику! Јер ако непристојан говор прља и призива демоне, очигледно је да духовно читање освећује и привлачи на себе благодат Духа Светога.
Свети списи су божанске песме које очаравају. Очарајмо се, дакле, њиховим појањем и припремимо од њих лекове против страсти у нашој души! Јер ако будемо знали шта се чита, слушаћемо то са великом ревношћу. Ово непрестано говорим и нећу престати да говорим“.
Свети Исидор Пелусиот
Свети свештеник и монах Исидор Пелусиот (град Пелусијум код Александрије, око 360 – око 435) оставио нам је велику збирку писама која обрађују различите теме црквеног живота, подвижништва и богословља (Додуше, неки научници доводе у питање његово ауторство, али се тиме овде нећемо даље бавити).
У 246. писму друге књиге својих Посланица он посебно протестује против тенденције која је у његово време све више узимала маха: да се унутрашња, духовна лепота Цркве замењује спољашњим сјајем богомоља. Он пише епископу Теодосију:
„Нека Евсевије, предстојатељ (то јест, епископ) народа који насељава област Пелусијума, научи шта је Црква! Јер крајње је неприлично и веома ружно то што он, по свему судећи, не зна чак ни како треба да врши своју свештеничку службу. Да је Црква сабрање светих, састављено од оних који имају праву веру и најбољи начин живота, познато је свима који су окусили истину.
Да он, који то не зна, с једне стране разара истинску Цркву, изазивајући многима саблазан, а с друге стране подиже црквену зграду — да једну лишава њеног украса протерујући ревносне, а другу украшава скупоценим мермерним плочама — и то је свима познато.
Када би, међутим, тачно схватио да је Црква једно, а црквена зграда нешто друго — јер једну чине беспрекорне душе, док је друга саграђена од камена и дрвета — верујем да би престао да разара једну и да другу украшава преко потребне мере. Јер Цар Небески није сишао к нама због зидова, него због душа.
Ако би се он претварао да не разуме оно што је речено, иако је то јасно као сунце чак и онима најспоријег схватања, покушаћу да му то разјасним примерима.
Као што је жртвеник једно, а жртва нешто друго, и као што је градска већница једно, а скупштина саветника нешто друго — јер једно означава место на којем се они састају, а друго саветнике из чијих руку долазе и опасност и спасење — тако је и са црквеном зградом и Црквом.
Ако би рекао да ни то још увек не разуме, нека сазна да у време апостола, када је Црква цветала духовним даровима и обиловала блиставим начином живота, није било црквених зграда. У наше време, међутим, црквене зграде украшене су више него што је пристојно, док је Црква — нећу рећи ништа ружно — претворена у карикатуру.
Када би ми било препуштено да бирам, радије бих изабрао да живим у она времена када није било црквених зграда украшених таквим украсима, а Црква је била овенчана божанским и небеским даровима, него у ова времена када су црквене зграде украшене сваковрсним мермерним плочама, док је Црква постала пуста и нага, лишена духовних дарова“.
Нема сумње да је ова формулација донекле преувеличана. И у петом веку у Цркви је било духовних дарова и бројних светитеља. Самим својим постојањем свети Исидор оповргава своје речи, које су у жару полемике донекле претеране. Ипак, он није био сасвим у криву.
Од званичног признања хришћанства за државну религију, високи етички и духовни ниво Цркве знатно је опао услед великог броја оних који су се приклањали већини као и због постојања како опортунистâ међу вернима, тако и каријериста и пословних људи у клиру. То је, на послетку, довело и до настанка монаштва, које је представљало позитивну реакцију против посветовњачења и подржављења Цркве, у којој су богатство и привилегије вребали као нова опасност и искушење.
Монаси нису желели ништа друго осим свесног хришћанског живота у непосредном следовању Христу. Подразумева се да је то био једноставан живот у подвижништву и сиромаштву. У раном монаштву постојале су чак и струје непријатељски настројене према уметности и култури, али оне нису успеле да се наметну, јер су управо манастири убрзо постали средишта хришћанске уметности и културе.
Овде се свесно уздржавамо од тога да у вези са темом црквеног стила испитујемо специфично монашку литературу, а само успут примећујемо да се, на пример, свети Василије Велики (+ 379) у својим монашким правилима често осврће и на хришћане-лаике који, попут монаха, треба да воде веома једноставан начин живота.
Да су, с друге стране, и монаси изложени опасности да посвете превелику пажњу увећавању и улепшавању свог манастира, занемарујући при том духовни живот, укратко ћемо илустровати следећим писмом светог Исидора Теони (498. писмо прве књиге):
„Монаху, који ревнује за украшавање, велимо следеће: угледај се на једноставност Јелисејеву, који се задовољавао горњом одајом и свећњаком, што указује на високи и просвећени врлински живот овога човека! А ти немој уништавати истински труд тиме што ћеш се, попут фараона, везивати за велике грађевине и за њих везивати монахе!“
Ових неколико речи Пелусиот је, свакако, изговорио из свога срца, упутивши их свим манастирским заједницама и парохијским општинама које морају да одржавају велике историјске грађевинске комплексе. То је, додуше, веома леп и важан задатак, али се у различитим погледима показује и као велико оптерећење.
Зато није изненађујуће што ни у познијим временима, када су многи манастири постали богати и ревносни у украшавању, није утихнуо позив на једноставност и строгост монашког живота. Сетимо се, на пример, реформских покушаја солунског архиепископа Евстатија (око 1125–1193/98) и светог Нила Сорског (1433–1508) у Русији, који се позивао на древне Оце и захтевао највећу једноставност чак и у црквеној архитектури. Или, сетимо се различитих монашких редова основаних у Латинској Цркви током средњега века, који су делимично довели не само до новог монашког начина живота (сетимо се просјачких редова), него су утицали и на црквену архитектуру (на пример цркве цистерцитског реда и просјачких редова).
Свети Нил Анкирски о црквеној уметности
Наш кратки оглед о односу светих Отаца према црквеном стилу желимо да завршимо једним писмом светог игумана Нила Анкирског (+ око 430), ученика светог Јована Златоустог.
У његовој великој збирци писама налази се једно упућено епарху Олимпиодору (књига IV, писмо 61), који га је замолио за савет у вези са планираном изградњом цркве. Светитељ му даје следећи веома конкретан и стога нарочито занимљив одговор:
„Пишеш ми да намераваш да саградиш веома велику цркву у част светих мученика и Христа, Кога су они посведочили својим мученичким подвизима, страдањима и знојем, па ме питаш да ли би било прилично поставити слике у олтарском простору и испунити зидове најразличитијим призорима лова, како на десној тако и на левој страни, тако да се на копну виде разапете замке, зечеви, јелени и друге животиње у бекству, као и они који их ужурбано лове и са псима ревносно гоне; а у мору разапете мреже и све врсте риба које су ухваћене и рукама рибара извучене на обалу.
Осим тога, питаш ме да ли је прикладно израђивати штукатуре најразличитијих облика ради насладе очију у дому Божијем. Али не само то, него и да ли је пристојно у обичној стамбеној кући поставити хиљаду крстова, као и представе птица, стоке, гмизаваца и биљака сваке врсте.
Желео бих да у вези са оним што је речено приметим да би било детињасто и налик поступању одојчета када би се очи верних заводиле свим овим што је горе наведено. Постојаном и мужевном расуђивању својствено је да се у олтарском простору, на источној страни храма Божијег, прикаже један једини крст. Јер, посредством једног спасоносног крста спасава се људски род и свуда се безнадежнима објављује нада.
Зидове црквеног брода, са обе стране, треба испунити представама из Старог и Новог Завета, израђеним руком најбољег сликара, како би они који не познају слова и не могу да читају божанске списе, посматрајући слике, урезали у своје памћење велика дела оних који су истински служили истинитом Богу и били подстакнути на подвиг славних и величанствених делâ, којима су земљу заменили за небо, пошто су видљиво претпоставили невидљивом.
У обичној стамбеној кући, која је подељена на много различитих просторија, треба да се задовољиш тиме да у свакој просторији буде постављен по један часни крст. Све што је сувишно, напротив, мислим да треба да оставиш по страни.
Али зато треба да се утврђујеш у усрдним молитвама, непоколебивој вери и делању милосрђа; треба да се ограђујеш смирењем, постојаном надом у Бога, изучавањем Речи Божије, саосећањем према својим
ближњима, човекољубљем према својој чељади и испуњавањем свих заповести Господа нашега Исуса Христа. Тако треба да оградиш и заштитиш себе и своју животну сапутницу, да заштитиш, украсиш и обезбедиш читав свој живот. На то те подстичем и позивам“.
Ловачки призори о којима говори свети Нил припадају симболичким представама ранохришћанске уметности. Она их је преузела из тадање хеленистичке уметности и протумачила у хришћанском, алегоријском смислу. Христос, као Ловац, укроћује различите дивље животиње и лови их. Дивље животиње представљају различите народе и племена људи који још увек пребивају у дивљем стању греха и необузданих страсти.
Као што Христос, симболички представљен као Орфеј, својим појањем укроћује дивље животиње, тако ни као Ловац није дошао да их убија, него да их укроти. Због тога ови ранохришћански ловачки призори немају суров и драматичан, него миран, рајски карактер, као што и представе биљака и животиња у ранохришћанској уметности често упућују на блаженство раја и бесмртност душе.
Ове симболичке представе Христа временом све више уступају место историјским, реалистичким приказима. Тај развој можемо сасвим конкретно пратити управо у овом писму, а он се коначно завршио забраном ових алегоријских представа 82. каноном Трулског сабора (који се назива и Трулски или Пето-шести сабор, одржан у Константинопољу, 692. године).
Закључна разматрања
Горе наведена места из дела светих Отаца омогућавају нам да, резимирајући, изведемо неколико закључака:
1.) Свети Оци допуштају хришћанску уметност ради прослављања Бога и духовног изграђивања људи;
2.) Они се залажу за достојанствене, уметнички обликоване, али једноставне богомоље, које одговарају духовним потребама верних. Истовремено су против претераног украшавања цркава, бесмислене раскоши и расипништва на штету дела милосрђа према онима који су у невољи. Следствено томе, противе се разметљивим репрезентативним грађевинама и непотребним здањима подигнутим ради престижа.
То исто важи и за црквене грађевине у ширем смислу, као што су епископске резиденције, управне зграде, парохијски центри, парохијски домови, манастири и тако даље;
3.) Оно што је речено о богомољама и грађевинама важи за све области црквеног живота: и црквени стил у ширем смислу одликује се једноставношћу која се ограничава на оно суштинско. При томе, ваља нагласити да се једноставност не сме поистовећивати са духовном бедом и креативности лишеним малограђанским укусом, као што се, нажалост, понекад дешава у извесним „побожним“ круговима. И у потрошачком друштву Црква и сваки појединачни хришћанин треба свесно да живе скромно и да избегавају сувишне ствари. Уздржавање од претеране потрошње ослобађа хришћанина од манипулацијом стеченог нагона за трошењем, који човека држи у зачараном кругу сталног стицања све веће количине новца, да би га трошио на све више непотребних ствари, при чему се потрошач лишава слободног времена и унутрашње сабраности. Ова скромност хришћанског живота не односи се само на верни народ него и на клир, који би требало да предњачи у давању доброга примера другима;
4.) Из тог разлога ни црквена администрација не би требало да се непотребно и преко својих стварних могућности увећава, на пример, стварањем сувишних радних места или епархијâ без одговарајућих предуслова. А да и не говоримо о инфлацији помпезних титула, које често стоје у функцији ироније спрам чемерне стварности.
И различите црквене свечаности, празници и сећања, јубилеји и скупови треба да се одржавају у духу истинске радости, али без раскоши и расипништва.
Јер, само ако је црквени стил обликован духом Јеванђеља, он ће постати речито и веродостојно сведочанство хришћанске благе вести у секуларизованом свету који је жедан спасења.
Монах Василије Гролимунд
Света Гора Атонска
Текст из рукописне заоставштине схи-архимандрита Василија Гролимунда, писан на Светој Гори, на немачком језику, на писаћој машини, без навођења датума и године.
Приредио: Марко Делић
Извор: Инфо-служба СПЦ