Док је Господар живота и Победитељ смрти јутрос кишом, као небеском светом водицом, кропио престоницу, њене улице и тргове, од раних јутарњих часова свештенство храма Светог Саве на Врачару и многобројни волонтери су вршили последње припреме за свечани испраћај Часног Појаса Пресвете Богородице у манастир Ватопед.
Данима су светски медији преносили задивљујуће призоре непрегледних колона благочестивог народа, торжествених богослужења и величанствене Спасовданске литије. Узимајући у обзир да је неколико дана пре доласка Часног Појаса Мајке Божје у Галерији Српске академије наукâ и уметности отворена историјска изложба „Свети Сава“ – приређена поводом 850 година од рођења првог Архиепископа самосталне Српске Цркве, на којој су, поред многих драгоцених уметничких дела, изложене и иконе Христа Пантократора, Богородице Одигитрије, Млекопитатељнице, Тројеручице, Светог Саве и Светог Симеона, Карејски типик, хиландарски игумански штап и патерица Светог Саве Освећеног – са пуним правом и поносом можемо рећи да је Београд током маја и јуна 2026. лета Господњег био светски центар Православља и хришћанства, а да је српски род, који је у своју престоницу пристизао са свих страна земаљског шара, показао и доказао, као што лепо рече Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, да је народ Светог Саве, народ Мајке Божје, народ Њеног Сина и Господа и Спаса нашег Исуса Христа.
И овог јутра, 6. јуна 2026. године, колоне верних – у којима је, као и претходних дана, највише било младих – са молитвом на уснама притицале су под сводове заветног храма српског, где је предстојатељ Српске Православне Цркве началствовао светом Литургијом пред Часним Појасом Пресвете Богородице, који је – у складу са вишевековном традицијом и праксом присутном у свим Православним Црквама – подигнут на постоље унутар Светосавског храма како би свако од поклоника, пристиглих да узму благослов од Пресвете Богородице, могли да лаганим ходом, пролазећи испод светиње, добију благослов приносећи молитве за себе и своје ближње.
Предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали високопреосвећена и преосвећена господа архијереји: сремски Василије, бачки Иринеј, врањски Пахомије, браничевски Игнатије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, пакрачки и славонски Јован, буеносајрески и јужноамерички Кирило, осечкопољски и барањски Херувим, ваљевски Исихије, шабачки Јеротеј, хвостански Алексеј, липљански Доситеј, топлички Петар, јенопољски Никон и моравички Тихон; високопреподобни архимандрит Јефрем, игуман светогорског манастира Ватопед, и његово свето братство; као и бројно свештенство и монаштво Српске Православне Цркве. Духовну радост и милину у срца и душе свих сабраних својим присуством је унела високопреподобна мати Харитина, игуманија Пећке Патријаршије.
– Браћо и сестре, ево нас стојимо пред Часним Појасом Пресвете Богородице и на овој светој Литургији и ближимо се тренутку када ћемо испратити ову велику светињу, која је у последњим данима сабрала наш народ око Мајке Божје. А где год је Она, ту је увек присутан и Син Њен, Господ наш Исус Христос. Часни Појас Пресвете Богородице се враћа у Свету Гору, у свештену светогорску обитељ манастир Ватопед, али ми знамо да благослов који нам је тај Појас донео не одлази од нас. Оно што смо сви примили вером, молитвом и покајањем остаје у нашим срцима, у нашем бићу као непроцењиви и непролазни дар Божји – део је историјске беседе коју је изрекао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије.
– У времену које је често испуњено буком, немирима, поделама и сукобима, овде смо данима гледали једну сасвим другачију слику. Стотине хиљада људи су ходочастиле у тишини, миру и слози. Стрпљиво су чекали носећи молитву у срцу не само за себе, него и за своје ближње, за добро свих, за мир међу људима, за слогу у породицама, за радост деце, за здравље болесних, за утеху оних који страдају и за сваки истински духовни напредак и раст. Многи су чекали и по десет, дванаест, па и четрнаест сати да би целивали ову светињу. Чекали су у миру, стрпљењу, у молитви. Никоме није било тешко, јер тамо где постоји љубав, тамо где постоји вера, љубав према Богу, човек не броји ни кораке, не броји ни сате. Када човек стоји пред тајном Божјом, тј. када ми стојимо пред тајном Божјом, пред живим Богом, време престаје да се мери часовником, а срце наше почиње другачије да куца и да живи другачијим ритмом. За тренутак смо осетили како изгледа свет, како изгледамо ми када се сабирамо око онога што је свето, када је молитва важнија од расправе, брат важнији од противника, заједница важнија од сукоба, од размирица, од подела – нагласио је Патријарх Порфирије и појаснио:
– Многи су се ових дана питали: Откуда то? Откуда толики народ? Па зар у Србији? Какава је то сила која је покренула стотине хиљада људи да долазе и стрпљиво чекају сатима како би се поклонили једној светињи? Неки су на основу својих капацитета и могућности покушавали да овај догађај, јер то је догађај као што је и Црква догађај, објасне социолошким, неки психолошким или чак политичким категоријама и разлозима. Свако од њих је можда и препознао и погодио понеки спољашњи аспект овог нашег сабирања, светог сабирања. Међутим, суштина остаје дубља од сваког спољашњег објашњавања, суштина остаје несхватљива и неразумљива само голом логиком овог света и само нашим људским рациом.
– Овде се не ради о феномену који може до краја да се разуме статистиком, логиком или математичким формулама. Овде је реч о вери. А вера је, драга духовна децо, увек већа од онога што можемо измерити и израчунати. Она је шира од нашег разума, дубља од наших осећања и узвишенија од свега што можемо видети голим оком и што можемо додирнути својом руком. Она наравно не одбацује ни разум ни тело, али све то преображава, уздиже у духовну сферу постојања где важи другачија логика и постоје други закони. Вера не обухвата само један део нашег бића, него нас обухвата целовито, обухвата читавог нашег човека, и наш ум, и наше срце, и душу, и тело. Вера је, у крајњој линији, синоним или друга страна љубави. А тамо где постоји љубав, није довољна само логика, логика овог света, јер љубав се не доказује аргументима, искључиво и само видљивим. Она је тајна, она се живи, она је искуство, она је однос, она је сусрет и заједница. Тако је исто и са вером. Вера је живо искуство наше заједнице са Богом, а вера и љубав заједно рађају познање, рађају знање. Није обрнуто, не претходи знање па тек онда долази вера и љубав. Вера и љубав дају истинско и право, потпуно и целовито знање, познање Бога и познање човека. Тек када истински верујемо и истински љубимо, тада можемо и да познајемо, како нас учи Свети апостола Павле – нагласио је предстојатељ Српске Православне Цркве, чију беседу у целости можете прочитати ОВДЕ.
Светој Литургији су присуствовали: др Ненад Поповић, министар задужен за међународну економску сарадњу и област друштвеног положаја Цркве у земљи и иностранству; др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Министарства правде; г. Ненад Стевандић, председник Народне скупштине Републике Српске; бројни посленици јавног живота престонице.
На крају богослужења Патријарх Порфирије је поручио:
– Нека је на здравље и на спасење молитва и свето Причешће, браћо и сестре! Нека молитве Пресвете Богородице и Њен покров буду са свима нама. И још једанпут исказујемо велику љубав, захвалност и до земље чинимо метанију пред старцем Јефремом, игуманом манастира Ватопед, због љубави и подвига који је учинио ради нас ових дана, а који и увек чини. У пола два (13,30 часова) служићемо молебни канон Пресветој Богородици, а затим ћемо са радосном тугом – како се каже у Грчкој хармолипи, дакле туга која није очај, него туга која је умилење, радост и љубав – испратити појас Пресвете Богородице, а Њена заштита, молитве и љубав ће бити, били су и остаће са нама као и са читавим светом и свим људима. Живели и нека све Господ благослови!
Извор: Инфо-служба СПЦ