У петак, 17. јула 2026. године, на дан Светих царских страстотерпаца — цара Николаја, царице Александре, царевића Алексија и великих кнегиња: Олге, Татјане, Марије и Анастасије — манастир Успења Пресвете Богородице у Дајбабама молитвено је прославио своју славу.
Тим поводом у манастирској цркви служена је свечана Божанска Литургија, на којој се сабрао вјерни народ из Подгорице и околних крајева.
Божанском Литургијом началствовао је протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски. Њему су саслуживали: протојереј Јован Пламенац, парох барски; протојереј Бојан Радуновић, парох зетски; протојереј Блажо Божовић, парох подгорички; протосинђел Евстатије, игуман манастира Светог Николаја на Ободу Црнојевића, и јереј Крсто Пламенац, парох црмнички.
Пригодном бесједом вјерном народу обратио се отац Јован Пламенац, који је богонадахнуто говорио о страдању Светих мученика Романових.
Отац Јован је нагласио да је пророк Достојевски руску револуцију предвидио у свом роману „Зли дуси“, посебно истакавши шигаљевштину — онај страшни програм по коме се, полазећи од безграничне слободе, завршава у безграничном деспотизму — као продукт западне либералне демократије која жели да ослободи човјека и људско друштво од свих божанствених, трансцендентних оквира.
Тамо гдје се човјек „ослободи“ Бога, подсјетио је бесједник, не рађа се слобода, него ропство горе од сваког дотадашњег — што је руска голгота двадесетога вијека потврдила крвљу милиона.
Говорећи о подвигу царске породице, отац Јован је истакао да Романови нијесу били само жртве револуционарног безумља, него свјесни исповједници: они су жртвовали себе за Бога, кротко и без мржње према својим мучитељима, а то је највећа жртва коју човјек може принијети — дати живот за Бога. Зато их Црква и прославља као страстотерпце, који су, по угледу на Христа, незлобиво претрпјели страдање и смрт.
Слава манастира Дајбаба сваке године изнова подсјећа и на дубоку, историјску везу Светих царских мученика са Црном Гором. Дом Романових био је вијековни покровитељ и добротвор православне Црне Горе, а Свети цар Николај II и његов отац, император Александар III, остали су уписани као ктитори величанственог Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу, подигнутог њиховим приложништвом крајем XIX вијека. Тако се царска ктиторска љубав према нашем народу и данас узноси ка небу куполама никшићке саборне цркве, а Дајбабе, славећи царске мученике као своје небеске заштитнике, чувају живи спомен те свештене везе двају братских народа.
Након заамвоне молитве свештенство и народ прославили су славу резањем славског колача, а молитвено сабрање настављено је за трпезом љубави у манастирској порти.
