Више од пола вијека истински Христов пастир и војник
У дому проте Мираша и попадије Персе окупљале су се најзнаменитије личности нашег рода, од блаженопочившег Патријарха Павла до пјесникиње Десанке Максимовић. Ниједно археографско, историјско, умјетничко нити богословско дјело везано за Бијело Поље није могло бити реализовано без несебичног ангажовања протојереја-ставрофора Мираша Богавца, који се јуче упокојио у Господу у 76. години живота, а данас је сахрањен на градском гробљу у Бијелом Пољу.
Заупокојеном Светом литургијом у храму Светог Николаја Мирликијског, а потом и свештеничким опијелом, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита будимљанско-никшићког г. Методија, началствовао је протојереј-ставрофор Дарко Пејић, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха.
Протојереј-ставрофор Дарко Пејић: Овај храм је био његова једина и права кућа
Опраштајући се од проте Мираша, отац Дарко је истакао да сви имамо своје снове и право на њих, подсјећајући да је прота Мираш свој сан започео у Заостру код Берана, гдје се родио, окријепио, оснажио и одакле је узлетио.
– Као сваки православац и светосавац, када је усправио свој први поглед, он је био окренут према Косову. И то Свето Косово и Косовски завјет водили су га и пратили, ево и данас га прате. Тамо је завршио петогодишњу Богословију. А од првог дана од када је рукоположен, и током цијеле службе, цијелог себе је посветио своме народу, Светосавској цркви, овоме мјесту и крају; остварио је дјечачки сан и жеље из Богословије, маштање и сањање о томе да обуче мантију и да први пут узнесе возглас: „Благословен Бог наш и благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, и да се Господу помоли, Господа замоли, Господа слави и Господа хвали – бесједио је отац Дарко.
Он је нагласио да животни пут проте Мираша није увијек био пут радости, указујући на тешко вријеме безбожништва и отпадништва од Цркве.
– Посебно је било тешко у вријеме када је обукао мантију, која је у то вријеме била тежак крст и бреме, и када је нарочито тешко било ходити са мантијом међу народом. Више пута је чуо „уа“ и ружне ријечи него: „Оче, благослови“ и „Помаже Бог, оче“. Све је то требало истрпјети, поднијети и понијети, и наравно, као и сваки свештеник, не само себе него и своју породицу обиљежити том мантијом и службом – једном од најтежих, али најчаснијих. А све у животу што је скупо и вриједно има своју цијену; тако је и ношење мантије и крста било тежак терет и бреме, али и велика награда и плата – она коју ниједна земаљска ризница не може испратити, него само Господ Који га је удостојио свештеничког чина и Свете службе, и Господ Који га је водио кроз цијели живот, кроз стазе пуне трња и страдања. Али, то јесте наш пут – пут једног светосавског свештеника. И када је било најтеже, није заборављао ријечи Христове: „Не бојте се, јер Ја побиједих свијет, и ево, Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека, амин“ – истакао је прота Дарко.
Подсјетио је да је прота у тим веома тешким временима, заједно са овдје присутним ефендијом Хасаном, успио да чува мир и слогу у Бијелом Пољу.
– Успио је да свједочи да Црква и вјера јесу стубови на којима почива народ и све државе и грађевине. И ако оне поклекну, све поклекне, и онда умјесто светиња и светости зацари се нешто друго. Били смо на ивици да заборавимо ко смо и чији смо, и од кога смо, одакле смо пошли и куда идемо. Запамтио је прота Мираш године када је скоро сам служио службе, посебно у овом граду за који је био посебно везан. Највише служби и молитви узносио је овдје, у цркви Светог Николе – бесједио је отац Дарко, подсјећајући да је због тога Црква одлучила, благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита будимљанско-никшићког г. Методија, да га на вјечни починак испрати управо из те цркве.
– Ова црква је била, у ствари, његова једина и права кућа, којој је цијелога себе дао, без поштеде. Па и ако наиђу, драга браћо и сестре, у животу некада мало болести и немоћи, све је то од Бога, Који хоће да нас испита и покаже да нисмо саткани од ништа, него да смо постојани, онако како је он био постојан, и како је храбро крст свој изнио – казао је отац Дарко, нагласивши да је прота Мираш боловао једно вријеме и био у болници, те да је данас, својствено мантији коју је носио и трудовима од којих је починуо – никад боље.
– И никада и никоме оне ријечи не стоје као њему и његовој души: „Блажен је пут којим данас идеш, душо, јер ти је припремљено мјесто покоја“. Бог нека му душу прости и рајско насеље подари – поручио је отац Дарко.
Проф. др Јово Медојевић: Незаобилазни стуб духовности и културе Бијелог Поља
У име пријатеља и комшија од свог духовника опростио се и проф. др Јово Медојевић, који је истакао да нас је све данас окупио наш вољени, крстоносни прота Мираш, којег пратимо у Царство небеско, „гдје је непрестано ликовање оних који славе Бога Живога“, да га испратимо у „мјесто свијетло, мјесто цвјетно, у мјесто одмора“.
– Зато је мени данас лако да нађем лијепе и праве ријечи за оца Мираша Богавца – казао је Медојевић, додајући да га за проту Мираша и његову породицу веже четрдесетогодишња љубав и искрено пријатељство, као и синовска оданост према свом духовном оцу, уз подсјећање на истинитост ријечи да „човјек својим именом и презименом носи све“.
– Својим поријеклом прота Мираш потиче из честитог братства Богавац из Горњег Заостра код Берана. Мираш Богавац се опредијелио да буде Христов пастир. На њиви Господњој свој пут ка боготражењу започео је као петнаестогодишњак, у чувеној и славној Призренској богословији. У свештеничку одежду непропадљивости одјенуо га је блаженог спомена Митрополит црногорско-приморски Данило (Дајковић) 1972. године. Тада је наш прота имао 22 године. Древна је свештеничка риза и древна је свештеничка наука коју је 53 године прота Мираш часно проповиједао као истинити Христов пастир и војник. Служио је отац Мираш Богавац часно и Богу и своме народу који му је од Бога повјерен – казао је Медојевић, подсјећајући да је своју службу носио часно и да није роптао ни када је било најтеже, па ни у вријеме богоотуђености од православља, у којем је прота часно носио своју свештеничку мантију и свој напрсни крст.
За вријеме његове свештеничке службе обновљени су многи храмови, подизане су нове цркве, обновљена је Црквена општина и редовно су одржаване Светосавске академије.
– У дому проте Мираша и попадије Персе окупљале су се све знамените личности, од патријарха Павла до пјесникиње Десанке Максимовић. Ниједно археографско, историјско, умјетничко и богословско дјело које је везано за Бијело Поље није могло бити реализовано без ангажовања нашег проте Мираша Богавца. Прота Мираш нас је увијек окупљао; био је строг према себи, али и према другима, увијек спреман на шалу, прота доброга срца и племените душе. Оцу Мирашу многи смо исповиједали најдубље тајне душе – тајне које човјек није способан нити спреман да каже рођеном оцу и мајци, али их каже проти Мирашу, који је све нас тјешио, разувјеравао и благосиљао. Лијепо се за данашњи дан припремио наш вољени прота Мираш: пола вијека свештеничке службе, пола вијека уздизања руку крај олтара Бога Живога – Божја љепота – истакао је он.
Наша вјера православна нас учи да је смрт коначна провјера и мјера не само човјека као бића, него и цјелокупне људске дјелатности и свих људских вриједности.
– У то сам се увјерио лично посматрајући проту Мираша на болесничкој и самртничкој постељи. Знате, суштину човјека можете најбоље видјети на самртној постељи, када човјек више не може да слаже ријечи, да говори. Тада заиста у пуноћи можете да се очигледно увјерите ко је тај човјек и како је провео свој овоземаљски живот. Током лијечења у болници често сам обилазио проту. Миран на болесничкој постељи, све нас је благосиљао – на постељи, без бола и непостидан. Кажу: „Смрт је ријетко лијепа“. Размишљао сам, ако кажу „ријетко да је лијепа“, значи да ипак постоји и лијепа смрт. До посљедњег издисаја прота Мираш је био свакодневно окружен својом породицом: попадијом Персом, синовима Дејаном и Небојшом, кћерком Снежаном, снахама Виолетом и Анкицом и унучадима. И то је била најљепша слика, свакодневно заливана сузама за супругом, оцем, свекром и ђедом – казао је Медојевић, додајући да се таква љубав и поштовање данас ријетко сретају.
Хасан-ефендија Бошњак: Мој драги пријатељ, полубрат и прави човјек
На тежак период за вјеру прије око пола вијека и исто толико година пријатељства и узајамног уважавања у свом емотивном обраћању подсјетио је Хасан-ефендија Бошњак, који је казао да су прве године службе у Бијелом Пољу биле тешке, јер је вјерник био на посљедњем мјесту у друштву.
– Брзо ћу ја за њим, мојим драгим колегом и пријатељем. Иншаллах, а то значи „ако Бог да“. Мој пријатељ, мој, да не кажем брат, али полубрат сигурно. Ми смо радили заједно педесет и више година. Никад горку ријеч нијесмо имали. Много смо кафе и чаја попили заједно – казао је ефендија, додајући да је прота Мираш прије свега био добар човјек, те да искрено пријатељство, људскост и поштовање не познају вјерске разлике.
– Ни Влах, ни Турчин, него прави човјек, браћо драга. Такав карактер, такав човјек, такав инсан – поручио је Хасан-ефендија.
Ефендија Хасан се захвалио свима који су данас одали почаст таквом једном човјеку и борцу.
– Драге колеге и пријатељи, будите поносни оним ко вам је био прота Мираш. Сви ви будите поносни кога сте имали за свештеника. Сигуран сам да све оно што вам је у молитви обавио за педесет година ниједна није била без срца, него сигурно свака са срцем и свака оправдана – казао је ефендија Хасан.
Он је поручио породици да узноси молитве за свога оца и супруга и његову душу, јер су они његов евлад (пород), због чега су такве молитве узвишене, пожељевши на крају да Бог душу проте Мираша поведе у Рај (Џенет).
На крају сабрања, у име породице Богавац, присутнима се бираним ријечима захвалности на љубави, молитвама и саучешћу обратио протинов син Дејан.
***
Прота Мираш је рођен 3. јула 1951. године у Горњем Заостру код Берана, од благочестивих родитеља који су му од малих ногу усадили љубав према Богу, Цркви и свом роду. Свој животни и богословски пут започео је у древној Призренској богословији, гдје је стекао темељно знање и духовну чврстину, завршивши Средњу богословску школу.
У свештенички чин рукоположен је 1973. године, чиме започиње његово вишедеценијско, пожртвовано служење на њиви Господњој. Већ од 1. априла исте, 1973. године, постављен је за пароха у Бијелом Пољу. У овом граду и међу својим парохијанима остаће упамћен као истински духовни отац, благ, мудар и увијек спреман да подијели и радост и тугу са повјереним му народом, у временима која за Цркву често нису била лака.
Због своје ревности, организаторских способности и оданости Светој Цркви, скоро двије деценије успјешно је и одговорно обављао дужност архијерејског намјесника бјелопољско-мојковачког. За свој дугогодишњи труд и пастирску љубав одликован је највишим свештеничким одликовањем – правом ношења напрсног крста, а благословом Божијим удостојен је и поклоничког путовања у Свету Земљу, стекавши и часно име хаџије.
Поред свештеничке службе, прота Мираш је био стуб своје породице и примјер хришћанског супружника и родитеља. Са вољеном супругом Персом (рођеном Радовић) изградио је дом испуњен љубављу и вјером, изродивши троје дјеце: синове Дејана и Небојшу и кћерку Снежану. Господ га је у старости посебно обрадовао и украсио бројним потомством, подаривши му осморо дивне унучади: Луку, Марију, Анђелу, Софију, Ксенију, Вука, Василију и Јелену.
Својим животом, тихим али непоколебљивим свједочењем Христа Васкрслога, прота Мираш је оставио дубок и неизбрисив траг у црквеном животу Бијелог Поља и цијеле Епархије.
Вјечан ти спомен и Царство небеско, драги наш прото Мираше!