*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 13. септембра 2026. године.
Сваке године, 1/14. септембра богослужбено савршавамо спомен на преподобног Симеона столпника, а тога дана прослављамо и Начало Индикта или Црквену нову годину. Првог дана месеца септембра, на почетку нове црквене године, на богослужбеним сабрањима подсећамо се речи којима је наш Господ и Спаситељ Исус Христос објавио наступање у свету „пријатне године Господње“ (Лк. 4, 19). Господ је дошао међу нас и благовестио сиромашнима духом Царство небеско; даровао исцељење онима који су скрушеног срца; ослободио од грехова оне који се кају; отворио очи и умове верних да својим духовним видом гледамо оваплоћеног и из мртвих васкрслог Цара и Бога нашега — Христа, како се ноге наше не би поколебале ка грешним делима (уп. Пс. 15, 8); донео нам је живот, и то живот „у изобиљу“ (Јн. 10, 10).
Шта је индикт? Историчари знају да је индикт редни број године унутар редовно понављајућег петнаестогодишњег периода (тзв. „индикт“), од једног индикта (пописа) до другог. Сам индикцијски циклуси нису нумерисани, већ се користе за корелацију са другим системом датирања. Првобитно, „индикт“ (лат. indictio – „проглас“) је била објава обавезних залиха хране влади. Порекло циклуса индикта остаје нејасно (могуће египатско), али већ под прогонитељским царем Диоклецијаном (284-305), који је радикално реформисао систем власти, имовина је поново вреднована сваких 15 година у Римском царству како би се утврдио износ пореза. Потреба да становништво зна пореску годину довела је до рачунања година индиктима. Ово рачунање времена званично је увео цар Константин Велики (312/3. године). У почетку је индикт почињао 23. септембра – када је био рођендан првог римског цара, Октавијана Августа – али је 462. године, из практичних разлога, почетак године померен на 1. септембар. Датирање година индиктом постало је обавезно 537. године, постајући широко распрострањено у грађанским и црквеним поступцима. Користио га је Врховни суд римског царства до његовог распада 1806. године и још увек се користи у неким календарским системима. За примењену хронологију, датирање индиктом је од великог значаја.
Оци Првог васељенског сабора у Никеји 325. године одлучили су да црквена година почиње првог септембра. За јеврејски, старозаветни, изабрани народ Божији, месец септембар је био почетак нове грађанске године. У септембру је сабиран плод и приношена је жртва Богу. Септембар је и у знаку победе цара Константина Великог над Максенцијем. Дуго се у хришћанском свету грађанска година поклапала са црквеном и рачунала од првог септембра. Касније је пренета на 1. јануар, прво у Европи, а затим у Русији код Петра Великог.
Као празник, Начало индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) молимо да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио.
Празнујући Начало индикта и почетак новог лета доброте Господње, подсећамо се на важност времена у нашем животу. Уронили смо у њега као тело у брзотекућу реку. Време је неповратно; не може се вратити. Време је незаустављиво; сваког делића секунде оно наставља да јури напред. Читав наш живот је уроњен у време и зависи од њега. Само Господ стоји изнад времена, изнад овог тока, у свом бесконачном царству светлости. За Бога, „хиљаду година је као један дан, и један дан као хиљаду година“. Време које нам је даровано морамо прихватити као велики и непроцењиви дар. Свака река се на крају улива у море, а сваки живот на крају прелази у вечност и наставља се, али време престаје тамо где ће бити Царство Божје.
Бог човеку даје могућност да много пута у животу почиње изнова, и сваки циклус може бити нова етапа у нашем личном расту. Ова жеља за обновом чини сваку нову годину значајним догађајем у животу сваког, хришћанина, зато Црква слави нову годину освећујући је молитвом. У духу богослужбеног прослављања црквене нове године подсећамо се на значај свештеног богослужења и молитве којом освећујемо време. Оци су богослужење називали „животом у Светом Духу“, јер се познање Бога остварује у молитви, а кроз богослужење се учимо молитви и учимо се вечном животу, што је, такође, познање Бога. Кроз православно богослужење учимо се да славимо Бога. Сваки пут када дођемо у храм ми похађамо велику школу молитве. Нова година почиње, и ми улазимо у нови разред у овој духовној школи, где ће нас Црква, кроз своје празнике, своје химне и читање Светог Писма, учити о Царству небеском, учећи нас да стекнемо вештине неопходне за духовни живот и да искоренимо оне навике које га ометају. Православље је живот у Светом Духу. Дато нам је колосално благо: Иако смо грешни људи, недостојни Царства Божјег, без иједне светле тачке на нашим душама, ипак, Божјом милошћу, можемо стајати на небу. Сваки пут када уђемо у храм и учествујемо у божанској служби, стојимо на небу: „Стојећи у храму славе Твоје, чини нам се као да стојимо на небу.“ Ово је велика свештена истина, откако је Христос дошао на земљу и основао Цркву – ово небо је сишло на апостоле у Духу Светом. Господ је основао Цркву да бисмо се кроз њу уздигли на небо. Стога, што се више потапамо својим умом, срцем и целим својим бићем у црквени живот и благодатни поредак Цркве, то ћемо више учествовати у небеском животу, то ћемо више учествовати у Христу и вечности.