Ризница мишљења
Позив да будем део мисије зване Кинонија, а сада и портала Ризница у данима када прославља јубилеј, није ме изненадио, али ме јесте надахнуо да у прихватању одговорности још једном прочитам која су моја и моје околине прва питања била када смо улазили у Цркву и теологијом заоденули многе одговоре. Нису нам сметала научна достигнућа, нити људска поринућа у њој. Тражило се увек светло које не раздваја и не цепа целину већ све о њој говори, трагање, открића, надахнућа, немоћи и моћи – чега или кога је све(т) део?
Делови Ризнице дају слику Целине. Поново сам читала рубрике и нисам могла да не приметим да се, спајањем насловa самих рубрика, а потом и наслова текстова, може добити посланица доба у коме боравимо. Најдража рубрика – помесне Цркве у којој ни један детаљ није прескочен о догађајима који говоре да је Један Свет, Свет, Свет. Рубрика вести проводи кроз дневне новости, које су, заправо, нове потврде о целини и целовистости. Део „Свет и друштво” може сваког ко трага за богословљем или трага богословљем довести до личног молитвеника за све и сваког. Светотајинско богословље и Богослужбено богословље су у Ризници катихизиси савремени и свевремени, које с лакоћом могу појаснити поредак опет – Целине, календара догађаја, сусрета Бога и човека. Не бих пропустила рубрику „Под лупом”, али ни важне делове портала – теме о породици и жени, беседе, предавања и архиву која даје мозаик назван – Ризница.
Мотив да ризницу богатимо јесте сваки сванули дан као јубилеј броју добрих помисли да зацељујемо све(т). Један свет који се отворио преда мном био је недавни догађај у Сарајеву, где смо у оквиру Културе сусрета разговарали о теми која додаје бар коцкицу мозаику или полицу ризници, како по самом питању тако и по броју људи који још увек промишљају о Целини.
Тема сусрета ме подстакла да разрадим за Ризницу могуће помирење два лица једног односа – Разума и вере, где непрекидно добијамо питања: „Да ли религија захтева одрицање од мишљења?”
За таквим питањем отвара се низ других: рецимо, да ли религија, по својој суштинској природи, заиста захтева од нас да се одрекнемо критичког мишљења?
У савременом друштву често наилазимо на површан наратив по којем су разум и вера непомирљиво супротстављени. Са једне стране препреке поставља се наука са својом строгом логиком и обавезујућим исходом, док се са друге истиче догма, праћена слепим прихватањем ауторитета.
Међутим, ако погледамо дубље у историју људске мисли, брзо ћемо увидети да ова једноствна подела не изражава пуну истину. Религија не тражи одрицање од мишљења. Шта она, заправо, тражи? Она тражи да разум препозна сопствене границе.
Православна перспектива овог односа даје јединствен и интегралан одговор на ову дилему. Она одбија да подели човека на хладни разум и слепо срце, она их спаја у једну нераскидиву целину – непоновљиву Личност.
Свети Оци и сито разума: Рушење мита о неукости
У православној традицији, разум се посматра као узвишени дар од Бога. Свети Оци никада нису тражили од људи да буду неуки. Напротив. Говорећи о раном патристичком периоду, од кључне је важности да срушимо дубоко укорењен мит о томе да је рана Црква бежала од философије, науке и световног знања.
Погледајмо пример Светог Василија Великог и Светог Григорија Богослова из IV века, али и Оце првих векова хришћанства. Они су се школовали на академији у Атини и били су међу најобразованијим и најпросветљенијим људима свог времена. Свети Василије је написао чувено писмо младима у којем их очински саветује да читају античке писце, песнике и научнике. Он мудро истиче да од њих треба узети све што је логично, морално и добро – баш као што пчела узима полен са цвета, а оставља отров. За њега разум није био непријатељ вере, већ сито, филтер који одваја жито од кукоља.
Исто видимо и код Светог Максима Исповедника и Светог Јована Дамаскина. Они нам показују како се људски интелект користи на највишем могућем (академском – ако је то највиши могући?) нивоу. Свети Јован Дамаскин у свом делу Извор знања користи Аристотелову логику и философске категорије како би систематски објаснио и одбранио хришћанску веру. Он не укида разум. Он га упреже да би прецизно дефинисао истину.
Од Разума до Ума (Nous): Границе микроскопа
Међутим, сви ови Оци се слажу у једној кључној тачки, која представља претечу онога што ће вековима касније уобличити Свети Григорије Палама. За Свете Оце, од Василија Великог до Григорија Паламе (и даље), разум је Божји дар, али дар који мора бити слободан љубављу и чистим срцем. Проблем никада није у самом разуму. Проблем настаје када разум постане горд, када помисли да у епрувету може да смести љубав, слободу као производ, смисао и сáмог Бога.
Разум је изврстан алат за анализу створеног, материјалног света. Али Бог није предмет који се може ставити под микроскоп. Бог се не спознаје искључиво мозгом и силогизмима, већ читавим људским бићем, кроз слободан одговор ДА пред Творцем и начином живота у Њему. Зато, према Светим Оцима, теологија, односно вера, не тражи одрицање од мишљења, већ његово преумљење и прочишћење.
У том контексту, православна антропологија уводи суштински важан појам: nous или ум. Ум у патристичкој терминологији није исто што и наш логички, рачунарски разум.
Разумом ми анализирамо свет, решавамо математичке задатке, цепамо атом и развијамо технологију. То је корисно, нужно и дубоко људски. Међутим, ум (nous) је орган којим спознајемо Бога непосредно – кроз лично искуство, љубав и Литургијски за хришћане и молитвени начин живота.
Због тога не можемо говорити о слепој вери. Свака вера је будна и прогледана, вера расуђивања из дана у дан из ситуације до следеће. Слепа вера, ако и постоји, припада онима који се не упуштају у поверење, и може бити да је плод незнања, фанатизма или страха. Пронаћи (спознати) Бога значи не престати да га тражиш.
Истинска вера је, како сведочи предање, просветљени разум. То је разум који се не боји да сумња, који има храбрости да пита, али који је истовремено спреман да се у покајању отвори за несхватљиву тајну постојања. Вера почиње тамо где се логички докази завршавају; она не укида логику, већ је надилази и испуњава. За Божићне празнике певамо: „…возсија мирови свјет разума…”, на српском: „засија свету светлост Богопознања”.
Западни модели: Тома Аквински и схоластичка синтеза
Да бисмо боље разумели ширину ове теме, неопходно је направити (кратку) паралелу са западним мишљењем, где се однос разума и вере развијао кроз специфичне и велике филозофске системе. Кроз ово излагање поменућу два велика, а потпуно различита модела западне мисли – Тому Аквинског и Серена Кјеркегора. Управо су они, сваки на свој начин, тражили нити и повезнице између логике и скока у непознато.
За Тому Аквинског, разум и вера путују истим колосеком и допуњују се. У академској јавности и савременој историји филозофије, Аквински се данас не посматра само као догматски теолог, већ као кључни архитекта схоластичке синтезе и један од највећих филозофа у историји човечанства. Његова мисао, позната као томизам, и у XXI веку је предмет интензивних истраживања у областима метафизике, епистемологије, етике и филозофије религије.
Академски кругови изузетно цене Аквинског због његове способности да споји хришћанско откровење, новоплатонизам, стоичке елементе и, пре свега, Аристотелову филозофију, редефинишући теологију као научну дисциплину (sacra doctrina) са строгим логичким апаратом. Његова дела, попут Summa Theologiae, користе структуру quaestio (питање, аргументи против, ауторитативни став, сопствено решење и одговори на приговоре). Овај метод се у аналитичкој филозофији и данас цени због изузетне прецизности и интелектуалног поштења.
Један од његових највећих доприноса метафизици јесте учење да се код свих створених бића разликују њихова суштина (essentia) и њихов битак или постојање (esse). Само је код Бога суштина идентична постојању – Он је једини који по својој природи мора да постоји. Како онда коначан људски ум може говорити о бесконачном Богу? Аквински развија теорију аналогног говора: речи попут добар или мудар не придају се Богу и човеку у потпуно истом, нити у потпуно различитом смислу, већ сразмерно.
Насупрот Платоновом идеализму, Аквински брани став да свако људско знање потиче из чулног искуства. Људски ум затим апстрахује универзалне појмове из појединачних ствари, што га сврстава у умерени реализам, у чувеном средњовековном спору о универзалијама.
Пет путева (Quinque viæ) Томе Аквинског
У контексту рационалне одбране вере, најпознатији су његови аргументи познати као „Пет путева” – рационални докази о постојању Бога које је изнео у свом делу Summa Theologiae. Сви ови докази полазе од емпиријског посматрања света око нас и чистим разумом воде до закључка да мора постојати Први Узрок. Савремена академска јавност ове путеве не посматра као просте религијске догме, већ као сложене космолошке и телеолошке доказе о којима се и данас воде озбиљне дебате у философији религије.
Такође, Тома Аквински је незаобилазан у расправама о праву и етици. Он тврди да људски разум може открити објективне моралне принципе утиснуте у људску природу – такозвани природни закон – који је независан од специфичних религијских уверења. Његова троделна теорија о условима за праведан рат (легитимни ауторитет, праведан повод и намера постизања мира) и даље представља сам темељ савремене политичке теорије, међународног права и етике ратовања. Током последњих деценија XX и почетком XXI века, развио се снажан академски покрет („аналитички томизам”), где философи попут Ентонија Кенија, Елизабет Енском и Алистера Макинтајера поново актуелизују и примењују технике савремене аналитичке филозофије на текстове Аквинског.
Кјеркегор и скок вере: Крах система
Насупрот Томи Аквинском који је правио грандиозне рационалне системе и хармонично спајао разум и веру, дански мислилац Серен Кјеркегор је отац егзистенцијализма.
За Кјеркегора, вера није ствар логичког доказивања, хладне теолошке математике или припадности државној цркви. Вера је ствар појединца, дубоке унутрашње страсти, стрепње и апсолутног ризика. За њега је вера храбар скок у непознато, тамо где логика престаје.
У академском свету и историји философије, Кјеркегор је препознатљив по својој оштрој критици немачког идеализма, посебно Георга Вилхелма Фридриха Хегела. Хегел је покушао да цео свет, историју, уметност и саму религију објасни кроз један свеобухватан логички систем.
За Кјеркегора, такав систем је потпуно неприхватљив, јер брише оно најважније – стварног, појединачног, живог човека који пати, који стоји пред избором, који осећа и који умире. Систем категоризује све, али укида личност. Кјеркегор је сматрао да се најважније животне истине, попут смисла живота, љубави и односа са Богом, не могу спознати објективним посматрањем, већ једино субјективним, дубоко личним проживљавањем.
Исихастички спор: Варлаамов натурализам насупрот Паламиног Боговиђења
Вратимо се сада на Исток, где се у X веку одиграо један од најважнијих теолошких и философских спорова у историји хришћанства, спор који директно решава овај вечни проблем сазнања Бога путем два приступа. Реч је о Светом Григорију Палами и његовој полемици са калабријским монахом Варлаамом.
Да бисмо разумели овај спор, поменућу два теолошка правца која су се ту сукобила.
Катафатичко богословље (потврдна теологија) је говор о Богу на основу Његових дела и манифестацијâ у свету. Ми кажемо: Бог је мудар, Бог је добар, Бог је праведан, користећи појмове из сопственог искуства.
Апофатичко богословље (одрична теологија) заступа став да је Бог радикално другачији од своје творевине и да је изнад сваке људске мисли, речи и појма. О Њему се тачније говори одрицањем, тојест истицањем онога што Он није: Он није коначан, није материјалан, није ограничен. Свети Григорије Палама наглашава да истинско сазнање Бога почиње катафатички, али се неизбежно завршава апофатички – у светом ћутању и трепету пред несхватљивом тајном.
Свети Григорије Палама исповеда знање о Богу не као интелектуалну вештину, знање или филозофску вештину већ као реалан живот у Христу, као начин постојања сáамог Тела Цркве као евхаристијске заједнице – Литургије као Тела Христовог. Кроз његову теологију, цела историја исихазма (праксе унутрашње, умно-срдачне молитве) достиже свој пуни суштински и догматски развој, показујући се као неодвојива од светоотачког предања. Многе полемике, неразумевања и оштра оспоравања на рачун оваквог исповедања вере Свети Григорије Палама носи на својим плећима, а срж тог сукоба најбоље се види у његовој чувеној посланичкој преписци са Варлаамом. Варлаам Калабријски је свој став заснивао на две философске претпоставке: аристотеловској претпоставци–, према којој све људско знање, укључујући и посредно знање о Богу, мора потећи из чулног опажања, односно чулног, емпиријског искуства, и неоплатоничарској претпоставци (коју је он проналазио код Псеудо-Дионисија Ареопагита, о чему овде не могу дуже говорити)–, према којој се сматра да, будући потпуно изван и изнад могућности било каквог чулног и рационалног искуства, Бог је за човека апсолутно несазнајан.
Из ове две претпостваке Варлаам је извео радикалан закључак: све наше знање о Богу мора бити искључиво посредно, и до њега се увек доспева кроз бића и творевину која је доступна чулима. Према томе, за Варлаама, чак и највише мистично знање о којем говоре исихасти не може имати реалну, стварну тежину, већ представља једино симболичну стварност.
Цео спор се усредсредио на ове варлаамовске поставке изведене из грчке философије. Свети Григорије Палама је, с друге стране, придавао значај класичној философији, али водећи рачуна о границама природног људског разума. Он никако није могао да прихвати натурализам Варлаамове мисли, будући да је тај натурализам у суштини потпуно негирао могућност било каквог стварног, непосредног утицаја и дејства Светога Духа у области човековог богопознања. У одбрану исихаста, Палама пише речи које савршено балансирају улогу разума и благодати:
„Држим да су неки од Божијих дарова природни. Они су дати свима без разлике, пре закона, под законом и после закона. Други дарови су натприродни и пуни су тајни. Сматрам да су ови други дарови изнад природних. Исто тако они који су удостојени да приме мудрост Духа, изнад су целог збора хеленских мудраца. Држим да је и философија један од природних Божијих дарова, као што су то и открића људског разума, наука и слично. Сваком од њих ја одајем дужно признање…“
Тело као храм, а не као тамница
Видимо, дакле, да Свети Григорије Палама није имао слепо већ будно поверење у оно што су класични филозофи говорили о богопознању унутар својих рационалних система. Насупрот Варлааму, он развија дубоко реалистичко и егзистенцијално учење о натприродном сазнању Бога, које је независно од пуког чулног и појмовног искуства. Ово сазнање је људском бићу даровано у Оваплоћењу и читавом Домостроју спасења – у Христу Богу (који Оваплоћењем не престаје то да бива и остаје), и као човеку као психофизичкој целини – састављеној од тела, душе и Духа. То сазнање допушта човеку да већ овде, у историјском времену на земљи, окуси прве реалне плодове коначног обожења (theosis) и боговиђења. Сазнање и свезнање се не постижу човековим сопственим, аутономним интелектуалним силама, већ нествореном благодаћу Божијом.
У овом светлу, велики учитељ исихазма у потпуности оправдава и брани психофизички метод молитве (где пажња, дисање и положај тела прате молитву ума у срцу). Он тиме одлучно одбацује платоновски, спиритуалистички дуализам Варлаамове антропологије, која је покушавала да се наметне наместо изворног библијског појма о човеку.
За православну теологију, људско тело никако није, нити може бити, тамница душе. Тело је храм Духа Светога. И оно прима благодат Светих Тајни, и оно се причешћује, и оно у себи носи залог коначног Васкрсења.
Зашто онда, пита нас Свети Григорије Палама, да и то тело не учествује у чистој молитви?
Вера, на самом крају, не тражи да сецирамо ни свој разум, ни своје тело. Она тражи да их просветлимо, да их преобразимо и да кроз њих, као целовита бића, закорачимо у живу заједницу са Живим Богом.
Ризница са којом смо започели текст, у потпуности одговара одазиву Богу да останемо Цели.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада серијалу који се реализује поводом деценије плодоносног деловања портала „Ризница“ (riznica.kinonija.rs). Циљ серијала је да укаже на значај наведеног портала у мисији наше свете Цркве, али и да посведочи делотворност црквене мисије уз употребу информационих технологија.