Обраћање васељенског патријарха Вартоломеја током свечане седнице Светог синода Румунске православне цркве било је дубоко и богато порукама свим правцима.
У својим речима, васељенски патријарх се осврнуо на историју Цркве, значај васељенских сабора, хијерархијску структуру Цркве и благословену институцију Пентархије.
„У оквиру овог светог поретка“, нагласио је, „архиепископ цариградски је постављен за његовог слугу и служитеља.“
Додао је да је сваки од његових претходника који су ступили на патријаршки престо цариградског верно и доследно служио овој части и да је вршење одговорности ове службе чврсто утврдило и потврдило у пракси превасходни положај цариградског архиепископа унутар Цркве.
Васељенски патријарх је даље нагласио да Цариградска црква никада није доживљавала своју улогу као улогу привилегије или ауторитета, већ као службу служења посвећену подучавању, неговању и јачању структура црквеног живота.
„Све ово“, приметио је, „чињено је без поноса или самоуздизања, јер се Цариградска црква никада није осећала нити деловала као владар, већ као права мајка деци коју јој је Црква поверила.“
Такође се осврнуо на „брзе промене у православном животу“ које су се дешавале углавном током 19. века, напомињући да је Мајка Црква у Цариграду „знала како да претвори горчину у слаткоћу, а нужност у врлину – показујући кроз своје стрпљење и уздржаност да она заиста јесте и остаје заједничка Мајка свих православних хришћана.“
На тај начин, наставио је Васељенски патријарх, изван свих грешака и етноцентричних схватања црквених питања, Мајка Црква је имала храбрости да се позабави и реши тешке ситуације које су настале.
Даље је говорио о важности аутокефалности унутар помесних православних цркава, наглашавајући да овај црквени аранжман постоји да би служио Цркви. „Он не претходи Цркви нити стоји изнад ње — и свакако не може постојати независно од ње“, потврдио је.
Даље је подвукао витални значај канонске структуре Цркве. „После толико година“, рекао је, „требало би да буде јасно да ништа позитивно није произашло из замене црквених критеријума заснованих на парохијама онима заснованим на етничкој припадности. Незамисливо је и у многим погледима далеко од духа вере да постоји толико православних епископа у истом региону, сви у црквеном заједништву једни са другима.
Не можемо оправдати оно што се не може оправдати новом терминологијом или вербалним акробацијама. Нити можемо преносити на Цркву сутрашњице, као да је то традиција, оно што је заправо грешка. Права традиција је само оно што је исправно и здраво — не оно што се мора одбацити.“
Такође је одговорио на „неуредне гласове“ који се јављају у одређеним Црквама, а који тврде да је Мајка Црква некако изгубила своју одговорност.
„Ако је оно што тврде истина“, рекао је, „како би онда ове Цркве уопште могле да постоје? Њихова институционална основа и структура постоје искључиво захваљујући неуморној промисли Велике Христове Цркве.“
Даље је објаснио да они који износе такве тврдње „поткопавају себе и негативно доприносе садашњем животу Цркве“.
„Ипак, не бојимо се за будућност“, наставио је, „јер ће Свети Дух, који чини само биће Цркве, одвојити кукољ од пшенице и сачувати хлеб живота чистим.“
Жао нам је што морамо да истакнемо ове ствари, али не можемо остати неми пред погрешном идејом да је цариградски архиепископ изгубио право жалбе и одговорности које из тога произилазе.“
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com
