*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 18. јануара 2026. године.
Празник Обрезања Господњег, смештен између великих празника Рођења Христовог и Богојављења Господњег, у свештеном периоду који називамо „дванаестодневијем“, остаје помало у сенци. Ипак, овај догађај је од великог значаја за нас.
Осмог дана по Своме рођењу, Господ наш Исус Христос је благоизволео да буде обрезан. То је учинио да би испунио Мојсијев закон, како је и рекао: „Ја нисам дошао да укинем закон… него да га испуним“ (Мт. 5, 17). Он подноси патње за нас, показујући велико снисхођење и љубав према људској природи палој у грех, освећујући је.
Зашто је Господ благоизволео да поднесе патњу на овај дан обрезањем?
Христос је прихватио обрезање, прво, да би испунио закон, који је захтевао да сваки Јеврејин буде обрезан осмог дана, што је претеча хришћанског крштења. Он каже: „Нисам дошао да укинем закон, него да га испуним“ (Мт. 5, 17), и послушао је закон да би нас, који смо били везани и подложни закону, учинио слободнима. Друго, Господ је прихватио обрезање да би нам показао да је узео истинско, а не привидно тело, и тиме ућуткао јеретике који су узалудно тврдили да Христос није узео истинско људско тело, већ да је имао само његов изглед. Обрезање је открило не измишљену, већ Његову истинску човечност. Јер ако би Његово тело било привидно, а не стварно, како би се обрезање могло извршити на привидном телу? У савременом смислу, то значи да је ово задало ударац свим култовима који Господа доживљавају као нешто апстрактно, као идеју, као духовни идеал, а не признају Бога као Личност. Треће, Господ је прихватио физичко обрезање да би нас увео у унутрашње духовно обрезање. Завршивши телесни Стари Завет, Господ Исус Христос је поставио темељ за нови духовни, и као што је стари човек морао да обреже чулно тело, тако и нови духовни човек мора да обреже страсти душе: бес, гнев, завист, гордост, нечистоту и друге грешне похоте. Старозаветно обрезање уступило је место светој Тајни крштења, чији је обрезање био прототип. Крштење је духовно обрезање. То су врата будућег живота кроз ослобођење од греха, јер ништа нечисто не може ући у Царство Божје (видети Откривење 21, 27).
Уз обрезање, видимо да је Христу дато име Исус – име које је објавио анђео. Чак и данас, ако отворимо наш Требник – књигу која садржи последовања светих Тајни и молитвословља – видимо „Молитву осмог дана“ – молитву за именовање бебе и истовремено призивање имена Божјег над бебом. Текст молитве је следећи:
„Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим си благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.“
Видимо да је ова традиција веома древна, јер је Адам већ дао имена свим животињама, чиме је изразио суштину сваке од њих. Ако читамо Стари Завет, видимо да старозаветна имена често имају посебно значење. Име Исус значи „Спаситељ“, и ово име, с једне стране, као да Га ставља у посебну службу. С друге стране, видимо да је ово име, неконтролисано људском моћи, оно је изван контроле људске снаге; оно је надахнуто силом Божјом. Ово име од сада припада Божанској Личности Господа Исуса Христа, који је у себи сјединио људску природу сличну нашој и невидљиву божанску природу.
Господ наш Исус Христос је прихватио обрезање да би нас научио духовном обрезивању. Христос је обрезан по телу као човек, испуњавајући Стари закон; али као Истински Бог, Он нам даје Нови Закон, који заповеда обрезање, тојест одсецање наших духовних страсти: гнева, беса, зависти, гордости, блуда, сваке нечистоте и других грешних жеља и привезаности. У Новом Завету обрезање више није физичко, већ духовно.
У чему се састоји ово духовно обрезање?
Господ Исус Христос је више пута рекао: „Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном.“ Ово самоодрицање је духовно обрезање. Али шта значи одрећи се самога себе? То значи одрећи се греха, који је толико дубоко продро у душу и тело свакога човека, да је порицање греха равно одрицању од себе. Као што без обрезања у Старом Завету човек није могао ући у заједницу изабраног народа, тако и без духовног обрезања хришћанин не може ући у Царство Божје.
Ову тајну нам надахнуто приближава свети Јован Златоуст: „Као што је знак обрезања одвајао Јевреје од других народа и показивао им да су народ изабрани од Бога, тако и међу нама обрезање крштења представља најочигледнију разлику и поделу између верних и неверних. Јер за ово, каже (апостол), ви сте обрезани обрезањем нерукотвореним, скидајући тело грехова плотског. Као што се тамо обрезање врши скидањем тела, тако је овде крштењем скидањем грехова. Зато, пошто смо једном скинули грешно тело и примили чисту одећу, љубљени, остајмо у чистоти; савладавајући страсти плотске, стецимо врлину“.
На речи светог Јована Златоуста надовезују се речи светог Теофана Затворника који указује на суштину празника: „Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања“.
У спомен на Обрезање Господње, Црква је установила празник који има све карактеристике великих празника. Поред спомена на Спаситељево обрезање, према Лукином јеванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. Празник Обрезања је веома касно установљен, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба светом Василију Великом старија од службе Обрезања Господњег.
Прве помене празника налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Надахнути химнограф следећим речима песмослови позивајући нас да пригрлимо суштину празника, једним устима и једним срцем прослављајући Господа који је нас ради у осми дан по рођењу обрезан:
„Сишавши Спас међу људе, примио је повијање у пелене, и није се гнушао ни телесног обрезања; осмодневан је по рођењу од Матере, иако је по Оцу беспочетан. Њему верни кличимо: ти си Бог наш, помилуј нас“ (прва стихира на Господи возвах).
„Ниси се застидео свеблаги Боже да телесним обрезањем будеш обрезан, него си дао себе за пример и постао пропис спасења, као Творац Закона законе испуњаваш, и сва о теби прорицања пророка; мада си у пелене повијен Ти све држиш у наручју, зато Господе слава теби“ (друга стихира на Господи возвах).
„Створитељ векова се телом обрезује као осмодневно Дете, да испуни Закон, и у пелене је повијен као Човек, и млеком је храњен, Он који неизмерном силом као Бог све држи и заповешћу ствара“ (егзапостилар).
Катихета Бранислав Илић