Грчки православни новински сајт Vima Orthodoxias објавио је 19. јануара коментар у којем истиче „заглушујуће“ ћутање православних великодостојника у вези са прогоном канонске Украјинске православне цркве под Његовим Блаженствам митрополитом кијевским и све Украјине Онуфријем.
Чланак под насловом истиче: „Ово је криза која се тиче не само Украјине, већ и свег православног света – а ћутање многих првојерарха бива заглушујуће.“
Чланак пореди митрополита Онуфрија, који одржава пастирски став кад наглашава мир док остаје у Кијеву упркос губитку држављанства, са расколничком структуром под Епифанијем, коју је признао Цариград, али не и све православне Цркве, и која добија државну подршку кад незаконито врши пренос цркава и манастира на своје име.
Наведени грчки портал напомиње да је ово питање стигло до међународних форума за људска права, међу којима и у ОЕБС и канцеларију Високог комесара УН, и да су се дискусије одвијале у Европском парламенту.
У чланку се поставља питање зашто многи црквени великодостојници бирају тишину или дају магловите изјаве о миру, док избегавају да именују прогон, наводећи страх да не би били сматрани за присталице Москве.
Подсетимо се да Друштво Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског, свеправославна група америчких православних хришћана, ради на покретању питања прогона УПЦ на Капитол Хилу. Његови напори су брзо изазвали гнев расколника и многих присталица Цариградске патријаршије, која стоји на страни прогонитеља, што је довело до међународне пропагандне кампање против Друштва.
Чланак Вима Ортодоксиас гласи:
„Средњовековни“ видео из Украјине: Прогон Онуфријеве Цркве и ћутање првојерараха
„Украјина: Док се међународно извештавање усредсређује на војне операције и геополитичку равнотежу, други, дубоко узнемирујући фронт остаје пострани: систематски притисак на Украјинску православну цркву (УПЦ), канонску Цркву те земље, под митрополитом кијевским и све Украјине Онуфријем.
Ово је криза која се тиче не само Украјине, већ и свега православног света – а ћутање многих првојертараха бива запрепашћујуће.
Последњих година, а посебно после 2024. године, УПЦ се нашла у центру државне политике представљене као питање „националне безбедности“, али у пракси доводи до административног и физичког сузбијања рада. Закон 3894-IX постао је институционално средство, али је његова примена превазишла границе једноставног законског прописа.
Од контроле до насилне интервенције
У многим областима Украјине бележе се отмице цркава и манастира, напади на свештенство и притисци на парохије да промене црквену јурисдикцију. Слике које су стигле до међународних организација више подсећају на операцију наметања него на административни поступак. Питање је чак покренуто и на форумима ОЕБС-а, где су представници за људска права упозорили да позивање на безбедност не може оправдати колективне казне верских заједница.
Посебну симболичку тежину има случај Кијево-печерске лавре, једног од најсветијих центара православног предања. Монашко братство се суочило са налозима за исељење и ограничењима приступа, док су монаси одбијали да напусте просторије, наглашавајући да то није државна имовина, већ живи духовни организам.
Онуфрије: Упорност без негодовања
У овојој средини став митрополита Онуфрија добија посебан значај. Упркос одузимању држављанства и јавним нападима, он је и даље у Кијеву и избегава сваку политичку конфронтацију. Његов дискурс остаје пастирски, наглашава мир и избегавање братоубилачког сукоба.
За милионе верника Онуфрије није „препрека националном јединству“, како се представља званично, већ референтна тачка у време опште несигурности. Његова посвећеност канонском поретку и његово одбијање да легитимише поделе државом нааметане чине га проблематичним за оне који траже брзу „црквену реорганизацију“.
Епифанијева структура и државна подршка
С друге стране, структура под Епифанијем, коју је признао Фанар, али је нису прихватиле све православне Цркве, изгледа да је ојачана државним интервенцијама. Цркве и манастири отети од УПЦ предају се овој структури, често без сагласности локалних парохија.
Ова чињеница продубљује раскол и претвара црквено питање у друштвени сукоб, где се верници налазе супротстављени једни другима. Упркос релевантним извештајима Савету Европе, суштинске интервенције су одсутне.
Зашто ћуте првојерарси?
Најпроблематичнији елемент је став великог дела свеукупног православља. Многи првојерарси бирају ћутање или дају магловите флоскуле о „миру“, избегавајући да именују прогон. Разлози су вишеструки:
– страх да ће свака критика Кијева бити протумачена као политичка подршка Москви;
– замрзнутим међуправославним односима, што не дозвољава заједнички и свеопшти одговор;
– прихватање наратива о „државном суверенитету“, који проблем помера ван црквене одговорности.
Међутим, овај став ствара опасан преседан: ако се на канонску Цркву може извршити притисак или распустити државном одлуком, каква гаранција постоји за остале?
Европа и људска права
Случај није прошао незапажено у круговима људских права. Извештаји су стигли до Канцеларије високог комесара УН, док се дискусије воде пригушеним тоновима у Европском парламенту. Упркос свему томе, није било јасног политичког притиска на украјинску владу.
Верска слобода, фундаментална европска вредност, изгледа да попушта пред геополитичким обзирима.
Тест за све православље
Онуфријева Црква није нестала. Упркос забранама и притисцима, верници се и даље моле, често у привременим просторимјама, подрумима или двориштима. Ова истрајност показује да се питање не може решити декретима.
Питање које се сада поставља не тиче се само Украјине, већ и будућности Православља: Хоће ли остати Црква слободе и савести или ће се прећутно прихватити да државне сврхе могу одређивати њено канонско устројство?
Предстојатељи ће, пре или касније, бити позвани да одговарају.“
Чланак такође садржи линкове ка неколико извора који се тичу прогона Цркве и наводи: „Историја је доказала да Цркве које су прогоњене на крају излазе ојачане. Међутим, пљачка моштију и насиље над монасима у Украјини 2026. године представљају неизбрисиву мрљу на савременој историји.“
За портал „Ризница“ са енглеског превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Оrthochristian.com