*Текст је објављен на порталу Кинонија у рубрици „Из пера уредника“, 22. фебруара 2026. године.
Сусрети, сусрети, сусрети, сусрети… Сваког дана нас прати мноштво сусрета: и великих и малих, неопходних и непотребних, пријатних и непријатних. Тако су устројени наши животи. А сам живот нам је, углавном, дарован, са којом сврхом? Управо да би се догодио одређени сусрет, после којег се морамо променити и следити потпуно другачији правац.
Будући да смо недавно прославили празник Сретења Господњег, погодно је време да опет и опет промишљамо о значају сусрета и сусретања. Бог нас је привео из небића у биће и призвао нас у овај живот да бисмо спознали истину и сусрели је. И тако, празник сусрета са Богом – одговара на многа наша животна питања. Међу њима је и ово питање: зашто толико људи око нас – наши рођаци, наши познаници, наши вољени – никада не доживе овај сусрет са Богом? А чак и ако га доживе, то им не доноси никакву корист, а понекад чак доводи и до осуде. Који је разлог за то?
Када су наши прародитељи, Адам и Ева, сагрешили, Бог је обећао да ће Месија доћи и исправити ствари и учинити све за човечанство. И кроз пророке, Он је прорекао све: када ће се то догодити, где ће се догодити, где ће се Месија родити, како ће му бити име и где га очекивати. На пример, пророк Малахија је написао: „Ево, шаљем гласника свог, и он ће припремити пут преда мном; и Господ, кога тражите, изненада ће доћи у храм свој, и гласник завета, у коме јесте; ево, долази, говори Господ над војскама, који ће остати до дана изласка свог.“
Свако од нас у овом пролазном животу, који црквени песник назива узбурканим морем искушења, трага за срећом и жуди да буде срећан. Да ли је срећа богатити се пролазним добрима, или је њен смисао много дубљи?
Реч „срећа” долази од глагола „сретати”, из чега нам је јасно да се истинска срећа налази у сусрету са Богом, свима светима и ближњима. Познате су древне речи из Старечника: „Видео си лице брата свога, видео си лице Бога свогаˮ, дакле, срести се са ближњима = сретни се са Богом. Срећа је сусрет личности са личношћу у слободи и љубави, и тајанствени сусрет Христа и старца Симеона богопримца био је истинска срећа. То је била срећа и за Бога, јер га је прихватио грешни човек, и за човека, јер му је дошло спасење. Правог и истинитог сусрета нема без љубави и слободе.
Петнаестак дана пре празника Сретења Господњег, посетио сам један образовни центар који је закриљен молитвеним покровитељством светих Кирила и Методија, светих цара Константина и Јелене, као и небеским силама бестелесним. Под сводовима овог храма науке који чине вртић, основна и средња школа, опитовао сам радост сусрета са својим пријатељима, а изнад свега, са браћом и сестрама у љубави Христовој. Тај сусрет и то вишесатно дружење у амбијенту који собом надахњује, утицали су да опет и опет у свом бићу осетим да је човек саздан као биће сусрета.
Ваистину, у оваквим сусретима и дружењима осети се присуство Божје. У нашем животу нема случајних сусрета, све је дело неисказаног промисла Божјег и љубави Његове. Такви сусрети обогаћују, утврђују у вери, нади и љубави, враћају нас смислу живота. Често својим ученицима на часовима Верске наставе говорим да наш пут до Бога води преко другог човека, због чега је важно да сусрети са ближњима и дружење са драгим људима, увек буде као да стојимо пред лицем Божјим, јер нам се Бог јавља у лику свакога човека као боголиког бића.
Проводимо ли ми дане свога живота по овом правилу? Стремимо ли и ми вечном сусрету у којем је тајанствено скривена срећа?
Живимо у времену које нам са свих страна доноси искушења и тешкоће, али отуђеност је једно од највећих искушења данашњице. Неосетљивост према другом човеку, губитак спремности да љубављу својом загрлимо свакога ко се нађе на нашем животном путу, али и губитак спремности да саслушамо другога човека и ставимо се у службу ближњих, чине нас да будемо далеко од истинске среће која је запретена у тајни двоједног сусрета са Богом и ближњима.
То искушење могуће је превазићи једино и искључиво љубављу и слободом у Христу, јер стојећи у љубави и слободи постајемо спремни да се сусрећемо са Богом и једни са другима, а кроз тај свештени сусрет бићемо испуњени истинском срећом, оном срећом која није од овога света и која не подлеже ововременим потребама и правилима, већ је њен смисао у вечном сусрету којем се надамо и који опитујемо учешћем у Литургији. Нека нам Господ подари духовни вид, чистоту ума и отворено срце, да будемо сведоци и делатници сусрета који рађа истинску срећу.
Катихета Бранислав Илић