У времену непрекидне буке, у којем су чак и тренуци одмора испуњени звуцима, сликама и обавезама, човек често заборави да душа не расте у галами. Душа не дише кроз хаос. Душа не цвета под рефлекторима. Она се рађа у тишини. И у тој тишини, Бог говори.
Али Његов глас није као наши гласови. Он не виче. Не намеће се. Он не надјачава, већ шапуће. И зато га често не чујемо. Јер је свет постао прегласан. А срце, затрпано бригама, страхом, жељама и плановима, заборавља да се утиша. Заборавља да дише Господа.
Духовни живот се не живи на површини. Он није ствар форме, ни навике, иако су молитва и литургијски ритам драгоцени стубови. Права духовност почиње тамо где престаје тежња да будемо „неко“ у очима света и где се рађа тихо, постојано поверење да смо већ „све“ у очима Божјим. Да смо, једноставно, вољени.
У тишини, човек се оголи. И то је застрашујуће. Јер када скинемо све маске, остајемо само ми и Бог. Без титула. Без улога. Без одбране. А управо у тој оголелости догађа се сусрет. Блажен, исконски. Тада срце почиње да препознаје милост. Не ону која се заслужује, већ ону која се даје даром, без мере, без услова.
Свети старци нису бежали у пустиње да би побегли од света, већ да би га истински чули. Да би разликовали глас Божји од свих других гласова. И ми, иако не живимо у манастиру, позвани смо да стварамо своје унутрашње пустиње, свакодневне просторе тишине и молитве. Где не говоримо много. Где не тражимо чуда. Где не бежећи од бола, претварамо га у молитву.
Јер и сузе су молитва. И тишина је молитва. И када више не знамо шта да кажемо, тада Дух Свети уздише кроз нас неисказаним уздасима.
У обичном дану, у свакодневној шетњи, док перемо судове, држимо дете за руку, бринемо о родитељима, Бог је ту. Не тражи велика дела. Тражи срце. Љубав. И сваки пут кад се сетимо да дубоко удахнемо и изговоримо: „Господе, помилуј“, отварају се врата вечности.
Не морамо стићи нигде. Не морамо ништа доказати. Само треба да се вратимо себи. Односно, Њему. Јер у тишини, ако пажљиво ослушнемо, чућемо оно што су знали сви Свети: да нас Бог никада није престао љубити.
У времену у којем је тишина постала луксуз, можда је управо она најхитнији лек. За ум. За тело. И за душу.
Зато, не бојмо се тишине. У њој нас чека Он не да нас осуди, већ да нас утеши. Не да нас прекори, већ да нас загрли. И у том сусрету, без иједне речи, све постаје јасно.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала Кинонија.