Христово Рођење као праобраз Његовог погребења и Васкрсења у светоотачкој и литургијској традицији
Тајна Оваплоћења Сина и Логоса Божјег није изолован догађај у историји Божанске Икономије / Домостроја. Христово Рођење је нераскидиво повезано са Његовим Страдањем, Његовим погребењем и Његовим Васкрсењем. Све то чини јединствени пут спасења, недељиву тајну Божје љубави према човечанству.
Христово Рођење није само почетак Његовог земаљског присуства, већ је почетак Његовог добровољног путовања ка смрти и победи над смрћу. Из тог разлога, православна иконографија, светоотачко богословље, а пре свега црквена химнографија, виде у јаслама сенку Гроба, а у Рођењу објаву пре Васкрсења.
Оци Цркве, својим теолошким увидом, истичу ово унутрашње јединство, не само на догматском нивоу, већ и на иконографском.
Иконографија Рођења Христовог није само нежни приказ новорођенчета у јаслама; она је дубоко крстолика и васкрсна. Икона Рођења Христовог већ предсказује погребење и Васкрсење Христово.
И у Рођењу и у Васкрсењу, присуство анђела је доминантно. У ноћи Рођења, анђели славе Бога и објављују Његов улазак у историју: „Данас Дјева рађа… Анђели са пастирима славе Га“ (Кондак Божића, глас 3).
„Слава на висини Богу, и на земљи мир“, пева Црква на Ортросу Божића, док додаје: „Данас Витлејем прима Онога који седи на херувимима.“
Исто анђеоско присуство се понавља код Гроба. Тамо, анђели више не хвале Рођење, већ објављују победу над смрћу када говоре: „Зашто тражите живог међу мртвима?“ Анђели делују као сведоци које је Бог послао у одлучујуће тренутке спасења, када Бог улази у свет и када смрт бива уништена изнутра.
Свети Јован Златоуст истиче да се анђели појављују „тамо где Бог обнавља природу“ (Беседа II о Матеју), тојест, када Бог улази у свет и када је свет избављен од пропадљивости. То нису два различита догађаја, већ једно те исто дело спасења.
Оци Цркве придају посебну теолошку тежину повивању Божанског Младенца. Реч Божија снисходи да се роди у јаслама. Христос се рађа „повијен у пелене“ и ставља у јасле; приликом Његовог погребења, Он је повијен у погребни покривач и положен у гробницу.
Свети Григорије Богослов изражава ову истину на упечатљив начин: „Логос је повијен у пелене, да би ослободио окове греха“ (Беседа 38, О Богојављењу). Оци у повивању виде праобраз погребног платна.
Црква пева: „Несадрживи – како је Он био садржан у утроби? Онај који је у наручју Очевом – како је Он држан у наручју Своје Мајке? На сваки начин како је знао, како је хтео и како му је било угодно“ (Канон Божића, песма 9).
Ово чудо налази свој одговор на Велики петак, када Црква види Христа умотаног не више у пелене, већ у погребни плашт: „Онај који је држао земљу над водама види се умотан у плашт“ (Доксастикон Апостиха Вечерњег Великог петка).
Пелене Рођења и погребни повоји Погребења су два израза исте Кенозе (снисхођења). Бог прихвата ограничење како би ослободио човечанство од окова смрти.
На Рођењу, светлост обасјава пећину Витлејемску, мрачно и скромно место. Људи „који су седели у тами“ видели су „велику светлост“. На Васкрсењу, иста светлост сија из Гроба, растеравајући таму ада.
Свети Максим исповедник наглашава да је „Христос истинита светлост, коју никаква сенка не може обухватити“ (Теолошка поглавља, I). „Истинита светлост“ не зависи од услова света, простора или времена. Било у пећини или у Гробу, Његова светлост остаје незалазна, побеђујући таму пропадања. Иста светлост која обасјава ноћ Витлејема блиставо сија из Гроба Васкрсења; стога, у ноћи Пасхе Црква проглашава: „Дођите, примите светлост од незалазне светлости и прославите Христа који је васкрсао из мртвих.“
Светоотачко предање инсистира на чињеници да се и Рођење и погребење дешавају у пећини. Витлејемска пећина и исклесани гроб представљају иконографске и теолошке кореспонденције.
„Твој гроб, Господе, откривен је као извор васкрсења“ (Канон Велике суботе, ода 6). Црква користи исти језик: пећина једнако је рај; гроб једнако је извор живота.
„Онај који је лежао у јаслама положен је у гроб; и Онај који је васкрсао из гроба васкрсава Адама“, каже се у стихири Велике суботе. Ова химнографска структура карактеристична је за поетску и теолошку синтезу Велике суботе, где наизглед контрадикторни догађаји (смрт–живот, сахрана–васкрсење) коегзистирају унутар једне спасоносне перспективе.
Ова стихира је обликована као сажети христолошки резиме Божанске икономије. „Онај који је лежао у јаслама“ односи се на тајну Оваплоћења. Јасле означавају крајњу кенозу Речи: превечни Бог узима људску природу без славе, моћи или части.
Химнографија не представља три фрагментирана догађаја, већ један спасоносни лук: оно што почиње у јаслама испуњава се у Гробу и превазилази се у Васкрсењу!
Парадокс није реторички поступак, већ теолошки језик. Само на тај начин може се изразити Тајна Божанског снисхођења.
Други део стихире помера фокус: „Онај који је васкрсао из гроба“. Васкрсење није само победа над смрћу као природним догађајем, већ онтолошки прелом у историји човечанства. „Он васкрсава Адама“. „Адам“ овде не означава само историјску личност, већ целину човечанства. Васкрсење Христово поседује универзални антрополошки карактер. Христос васкрсава као нови Адам и васкрсава цео људски род.
Христос лежи у гробу, али већ делује спасоносно: Он силази у ад и васкрсава Адама. Стихира изражава управо ову двоструку стварност: привидна тишина – стварно спасење. Стихира учи да је Оваплоћење од почетка крстообразно, да је смрт Христова спасоносна и да Васкрсење није појединачни догађај, већ универзално васкрсење људске природе.
Свети Јефрем Сирин поетски сумира ову теологију: „Пећина је родила Живот, а Гроб је објавио Бесмртност“ (Химне о Рођењу, 11). Где год Христос уђе, сам простор се преображава: пећина постаје утроба живота, нови Едем, а Гроб извор нетрулежности.
Празан Гроб је коначна потврда да је Онај који је рођен у смирењу Господ живота и смрти. Гроб није место одсуства, већ место присуства живота; стога, на Велику суботу Црква пева: „Твој Гроб, Господе, открио се као извор васкрсења.“
Јасле, погребни покривач и празан Гроб нису три слике; они су једна истина, једно јединствено спасоносно путовање. Христос се рађа да би добровољно умро и умире да би васкрсао човечанство. Као што Свети Атанасије Велики истиче: „Он је постао човек, да бисмо се обожили“ (О Оваплоћењу, 54).
Икона Рођења Христовог је већ икона Васкрсења, јер открива Божји улазак у свет са циљем победе над смрћу. Прославимо, дакле, Рођење Христово васкршњом вером и доживимо Васкрсење као плод Оваплоћења, јер Онај који је био положен у јасле, разорио је Гроб и свету подарио вечни живот.