У месту Валач, у општини Звечан на узвишењу које је сјајан видиковац, налази се црква посвећена Преносу моштију светог оца Николаја. Као бела голубица, закриљена огромним храстом, не остаје непримећена сваком ко пролази магистралним путем Косовска Митровица – Краљево. Осам километара од Звечана, уз Ибар, асфалтним путем можете стићи до цркве, а кључ од цркве се налази код мештана, јер је у прошлости била мета пљачке због свог специфичног положаја и одвојености од кућа, јер део пута који јој прилази иде кроз шуму и растиње, стога је било потребно предузети одређене мере како би се заштитила. Њена архитектура, поглед и природа која је окружује, заиста је издвајају и чине посебном, како у духовном, тако и у материјалном смислу, као лепоти којој се треба дивити и коју треба чувати.
Историја
По доступним подацима село Валач се помиње још у Светостефанској повељи, као место које је краљ Милутин поклонио манастиру Бањска. У турском попису из 1445. године се помиње као Валице, а у 18. веку се проналази под именом Валеч. Порекло имена није сасвим јасно, постоје многе претпоставке, али ниједна није потврђена. Темељи црквине су видљиви, што сведочи о постојању ранијег храма, који је током бурних година ратова рушен. Током Другог светског рата село је било читлук Албанца Салије из Сувог грла, у њему су живели Срби и били су изложени нападима других Албанаца, али под неком врстом заштите од извесног Салије. Шта се дешавало са храмом немамо доступних информација. Валач је археолошко налазиште, где су археолошким истраживањима дошли до трагова насеља неолитских кућа, као и до сазнања да је Валач било важно религијско место. Тек у новије време у периоду 1995/1996. године изграђена је данашња црква Светог Николе на темељима старог храма, тада су освештани темељи. Године, 2010. тадашњи викарни епископ Теодосије освештао је цркву са којим су саслуживали у чину освећења храма и светој Литургији многобројни свештенослужитељи уз молитвено учешће великог броја верника.
Архитектура и унутрашњост
Црква је једнобродна базилика са површином од 12x6m, наткриљена осмоуганом куполом са светларницима. Црква има само један улаз, западни, а оно што је ретко за архитектуру храмова у косметским срединама јесте звоник који је део саме цркве. Обично су звоници одвојени, међутим, код ове цркве звоник је конструисан као целина цркве, а механизам је осмишљен тако да се звони из припрате, па конопац који је у склопу механизма звоника стоји надохват, одмах крај улаза. Узвишење на којем се налази црква је уређено идејним решењима, попут степеништа, бетонских стаза, како би прилаз био приступачан. У порти се налази летњи трем, који се најчешће користи за време сеоске молитве која се обележава 22. маја на празник Преноса моштију Светог Николаја, а наслоњен на њега је горионик за свеће. Поред цркве је и гробље са неколико споменика, док се сеоско гробље налази на километар-два од цркве. Унутрашњост цркве је пространа, светла, под од белог мермера, над једним делом наоса је златни полијелеј, причвршћен ланцима. На десној страни је пулт за свеће, а ближе олтарском делу десно је певница. Украј левог зида су столови, који вероватно служе за сеоску молитву. Упечатљива су два стуба између којих је стаза ка иконостасу тј. преградном делу олтара. Са стране наоса су по два полукружна прозора, а иза часне трпезе у олтарском делу је још један прозор. На куполи су, такође, прозори у виду светларника, те с белином зидова заиста је доминантна светлост и чистота. Оно што сам осетила тог тренутка кад сам отворила врата је предивни мирис тамјана, а унутрашњост је донела ново искуство за чуло вида.
Иконостас
Иконостас цркве је на изрезбареном дрвету који је постављен као олтарска преграда на којој доминирају флорални и религијски мотиви. Преграда има троје врата, на царским дверима је представа Благовести, а на њима су изрезбарене две птице које пију воду из врча, на којем је крст. На луку изнад двери на старословенском изрезбарене су речи: ,,Свјат, Свјат, Свјат“ и указују на тројичност Божанства, а испод је српски хералдички знак крста са четири слова С. С леве и десне стране двери су иконе Исуса Христа и Богородице, с леве стране је икона Светог Николаја, а с десне икона Светог Јована Претече и јужне двери тзв. анђелске и ђаконске двери како можемо видети по канону украшене су представама Светог Архангела Михаила и Светих архиђакона Стефана. На аналоју су престона икона Преноса моштију Светог Николаја која је и храмовна слава, а поред је икона Светог Кирила словенског. Стубови у делу наоса послужили су за иконе, па су смештене иконе Исуса Христа и Богородице. Од улаза све уздужно на оба зида мноштво је различитих икона: иконе Светог Николаја доминирају, потом и иконе Светог Петра, Светог Кирила и Методија, Светог Нектарија, Пресвете Богородице, Исуса Христа, Светог Димитрија, Светог Саве, Свете Петке и мноштво других. Једна икона се издвојила, а то је урамљена икона Богородица игуманија Атонска, која приказује Пресвету Богородицу како стоји изнад полуострва Атос (Света гора), симболизујући њено покровитељство над монашком државом. Као и урамљене фотографије Свете земље где је Свети гроб Господњи, потом манастир Светог Ђорђа у клисури Вади Келт на Западној обали, који је један од најстаријих настањених манастира на свету, а онда и манастир Преторијум у Јерусалиму, где се налази место у којем је по предању био затворен Исус Христос пре него што је распет на Голготи. Целокупна поставка икона на зидовима представља духовно наслеђе православне традиције и вере, а по доминацији појединих икона претпостављамо да су то славе које прослављају мештани.
Значај
Црква у селу је као огњиште у кући, око ње се окупља верни народ, када је сеоска молитва долазе и они који су отишли за бољим животом, тада су верници и свечари и чувари, али понајвише сведоци једног времена, времена које ће сутра описивати наследници. Срби на Космету сваку своју светињу сматрају огњиштем, отуда тако лепо уређене порте постају најлепши део села или града, а на светињама се огледа истинска брига нашег народа. Ова црква – видиковац, огледало је те бриге, инспирација за многе ликовне уметнике и љубитеље фотографије, а често и одредиште за рекреативце, који пешаче или трче. Без обзира на то што вам, можда, није успут, вредна је ваше пажње и посете, јер често су најлепша и највреднија места она до којих је подвиг доћи.
*Ауторка је сарадница мисионарског портала „Кинонија“
Текст припада пројекту „Светиње Косова и Метохије“. Реч је о циклусу текстова посвећених знаменитим светињама Старе Србије о чијем историјском, културолошком и духовном значају сведочи наша сарадница са Косова и Метохије, Невена Милосављевић, мастер професор српске књижевности и језика.
