Оснoвне карактеристике идентитета Цркве су народ Божији сабран на једном месту, сједињен у личности Христовој у Светоме Духу. Дакле, идентитет Цркве јесте есхатолошки јер представља изражену свест ишчекивања Другог доласка Христовог и успостављања Царства Божијег. Тај идентитет изображава се на Светој Литургији која представља народ Божији сабран на једном месту око личности епископа (који иконизује Христа) и сабран у Духу Светом. Свети Игњатије Антиохијски међу првима говори о епископу као икони Христа. Православни исток је не само кроз богослужење већ и кроз иконографију химнологију, одежде и сасуде очувао есхатолошки идентитет цркве. У том контексту архијерејска литургија је изузетно важан феномен за проучавање јер је у православом богословљу и богослужењу епископ као предстојатељ литургије икона Христа, Великог Архијереја.
Иако је Литургија имала свој историјски развој и претрпела одређене измене у структури, литургијски формулар је у самој својој бити остао очуван. Када говоримо о историји српског богослужења, крај 17. века представља почетак повлачења класичних богослужбених формулара литургијског средњовековља и уступање места новом реформисаном богослужбеном поретку са израженим руским и малоруским утицајима. Овакве промене нису донеле само богослужбене текстове у којима су вршене интервенције, него и другачију црквену уметност (како сликану, тако и мануфактурну) која се уоквирила у нова тумачења. Такав тренд се наставио и два века касније.
Кључно питање нашег кратког осврта јесте појава архијерејског чиновника са комплетним рубрикама и детаљним упутствима намењеним архијереју у српском литургијском предању. Архијерејски чиновник, у византијском литургијском предању познатији као Евхологион, представља заправо књигу која је у словенској богослужбеној традицији подељена на служабник и требник. Од средине 17. века свако издање у словенској богослужбеној традицији добија назив архијерејски чиновник а у грчкој архијератикон.
На основу досадшњих проучавања историје српског богослужења и доступних и познатих рукописа литургијског типа, може се тврдити да је Рачански архијерејски чиновник који се чува у манастиру Савини под сигнатурним бројем 7, који је преписао Христофор Рачанин 1675. године, најстарији познати српски архијерејски чиновник у пуном значењу те речи. Ако изузмемо рукопис из збирке манастира Дечани под сигнатурним бројем 126, све књиге преписане пре овог рукописа – који се у литератури називају архијерејским чиновницима и којима је додељена таква атрибуција – у ствари су литургијари двоструке намене, архијерејски литургијари или архијерејски требници, како их дефинише професор др Владимир Вукашиновић у својим студијама. Тачније, то су служабници који имају општи литургијски формулар са архијерејским рубрикама записаним на маргинама, затим књиге које садрже архијерејске рубрике или на маргинама или убачене у сам текст (који уз то може имати требничке додатке намењене архијереју) и, на крају, књиге које у себи садрже архијерејска свештенодејства и молитвословља, али немају поредак Литургија. Поменути дечански рукопис под бројем 126, из 15. века, у овој се подели издваја зато што представља покушај детаљнијег излагања архијерејског богослужења у српском литургијском предању и корак напред ка појави елабориране и сложене архијерејске Литургије, какву у пуним рубрикама срећемо тек код преписивача из рачанског скрипторијума. (Видети: Владимир Вукашиновић, Свештена и духовна трпеза, Београд 2016, 27-39) Дакле српски архијереји су током средњег века користили идентичне литургијске формуларе као и свештеници, што се хронолошким прегледањем рукописа и компративном анализом да јасно утврдити.
Архијерејски чиновник из Савине преписан је 1675. године на VI + 164 листа. Чиновник је српске редакције и преписан је изузетно складним и правилним полууставним писмом. Богати сликани украс савинског Архијерејског чиновника чини шест минијатура. Оно што је карактеристично за Христофора јесте да је он сам и преписивао и илуминирао своје рукописе.
Када говоримо о богослужбеној струкутури првог српског архијерејског чиновника оно што је важно истаћи јесте да се Архијерејски чиновник из Савине разликује од осталих пет познатих рачанских архијерејских чиновника и свих других познатих архијерејских чиновника те епохе. Корпус који чини поменутих пет архијерејских чиновника Рачана (од којих је неке преписао Христофор Рачанин) садржи евхаристијски формулар архијерејских књига преписиваних пре реформе патријарха Никона. Речено данашњим језиком, то су старообреднички архијерејски чиновници. Из ког разлога су Рачани били упорни у преписивању архијерејских чиновника стаообредничке редакције није познато. Да ли је у питању намера због околности у вези са Никоновом реформом богослужења, непознавање богослужбеног контекста или, пак, жеља наручилаца, не можемо са сигурношћу тврдити. Поготово збуњује чињеница да најстарији од њих, Савински архијерејски чиновник, није прениконовске редакције. У сваком случају, деценијама након што су старообреднички архијерејски чиновници избачени из употребе у Русији на територији Пећке Патријашије се по њима служи. То нам сведоче и записи на појединим архијерејским чиновницима који потврђују да ове књиге припадају познатим српским епископима. У исто време на територијама Пећке патријаршије преписују се и постниконовски реформисани чиновници. Такође их има довољно сачуваних да закључимо да се и по њима служило. Дакле, у исто време циркулишу рукописи различитих редакција и сви су у богослужбеној употреби. Не треба заборавити да су у периоду који истражујемо српски рукописи у суштини настали на периферији тадашњих литургијских токова. У истом периоду у оквиру Српске патријаршије не постоје сведочанства о могућим литургијским споровима.
Ако се осврнемо врло конкретно на структуру евхаристијског формулара архијерејског чиновника Савина 7 увидећемо да је најбоља одредница која га описује мешовита редакција. Тешко је рећи која је књига могла да послужи као узор Христофору Рачанину. Овај рукопис садржи напомене које су у неким моментима својствене архијерејским чиновницима и пре и после реформе патријарха Никона. Најуочљивија разлика у односу на остале рачанске чиновнике свакако је да овај рукопис нема аколутију уласка, најкарактеристичнију одлику староруске праксе која просто доминира у свим осталим рачанским архијерејским чиновницима. Затим, нема дупли скуп молитава приликом облачења епископа, што је још једна одлика старообредничких чиновника. Једна од уочених разлика је и начин вршења Великог входа, који има другачији опис и предвиђена гласна спомињања патријарха, цара и осталих по избору епископа, што старообреднички не садрже. С друге стране, рачански архијерејски чиновник садржи и веома карактеристичне старообредничке моменте у поретку Литургије – рецимо благосиљање Предложења приликом вршења Малог входа или коришћење термина светитељ за епископа. На крају ваља споменути да је чин Причешћа, са свим пратећим молитвама, исти као у остатку рачанског корпуса, а он је прениконовски. Свакако да морамо имати на уму и напомену о благосиљању Дарова на Речима Установљења у Литургији Василија Великог, коју остали старообреднички рачански рукописи не садрже, као и краћу верзију Упутства о раздробљењу Агнеца. Заправо, овај рукопис садржи Указ о Агнецу идентичан оном у Слажабнику Петра Могиле из 1629, док остали рачански рукописи садрже проширену, Никонову верзију из 1656. године. (За више о богослужбеним детаљима у контексту српског литургијског предања 17–18. века видети: Јаковљевић С., Архијерејски чиновници и литургијари рачанских скриптора у литургијском животу Српске Цркве XVII и прве половине XVIII века, Београд – Врњци, 2019)
Савински рукопис очигледно представља мешовиту редакцију и вероватно најјасније илуструје конфузну богослужбену прелазну фазу српског 17. века. Иако овај чиновник садржи преламање богослужбених утицаја вредан је помена јер пре њега заправо немамо архијерејску литургију изложену у пуном обиму. Даље проучавања првог српског архијерејског чиновника у смислу тражења предлошка Христофоровом рукопису може бити отежано чињеницом да је Христофор Рачанин био не само скриптор који копира изворе, већ је имао изражен редакторски манир и доказано умео да комбинује више предложака. Такође, не треба искључити могућност да му је неко од епископа који је наручио књигу послао предложак на основу којег ће радити. Наравно, све то за сада остаје у домену теоретисања, јер слична књига није пронађена.
Закључујући наглашавамо да према садашњем познавању сачуваних литургијских рукописа све указује на то да Христофор Рачанин 1675. године преписује први класични архијерејски чиновник и да пре тога рукописа не можемо говорити о потпуном архијерејском литургијском поретку код Срба. Све до тада епископи и свештеници у Пећкој патријаршији користе исти евхаристијски формулар, у коме се посебности архијерејске службе излажу у веома сведеном виду кроз маргиналије или дописане архијерејске чинове, попут рукоположења свештеника и ђакона и других.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.