Литургичка цртица поводом 140. година од рођења (1885 – 2025) блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора др Лазара Мирковића, бившег професора литургике Богословског факултета СПЦ у Београду.
У нашим најстаријим средњевековним српскословенским Типицима – Никодимовом (1319), Романовом (1331) и Дечанском (између 1335. и 1346), под 14/27. септембром, када прослављамо Господњи празник Уздизања Часног и Животворног Крста – Крстовдан, изложено је и правило како се узима и служба Светом Јовану Златоусту заједно са службом Крстовдана. Свети Златоуст, као што је познато, упокојио се 14/27. септембра 407. године. Због Празника Крстовдана, његов спомен премештен је на 13/26. новембар, када му се савршава самостална аколутија. Међутим, мало је, (или нимало) познато, да се у периоду од 14. до 16. века, у нашој помесној Цркви, савршавао његов спомен заједно са празником Крстовдана, у случајевима када је то настојатељ манастира, или старешина парохијског храма благоизволео да тако буде.
О том последовању, записано је у горепоменутим Типицима, као и у следећим српскословенским: Бечкеречком типику (трећа четвртина 14. века) Матице српске, Дечанском типику бр 114, (крај 14. или почетак 15. века), Руске националне библиотеке, као и у Типику исте библиотеке Погод. 272 из 1576. године, у коме је то правило при крају службе изложено и то засебно, а не више на почетку, као у старијим. У српскословенском Типику Националне Библиотеке Свети Кирило и Методије у Софији, Бугарска, НБКМ 997 из треће четвртине 17. века, те одредбе више нема. Одредба се налази и у рукописном рускословенском дониконовском Типику из 1523. године – „Оку црквеном“, али само у напомени, док заједнички поредак није изложен. У штампаном издању Типика из 1695. године – по коме се почев од друге половине осамнаестог века служи и у нашој Српској Цркви – одредбе о заједничкој аколутији нема, већ се само помиње да се служба Светог Златоуста помера на 13/26. новембар.
По узору на заједничку аколутију из наших старих типика, мишљења смо да се данас она може и треба обновити, а поготово у храмовима посвећеним Светом Јовану Златоусту.
Излажемо напомену из Никодимовог типика у транскрипцији, а затим у преводу на српски језик.
„Веди же. јако Златоустаго служба. на си пресветли дан, ва Константине граде и инуде не појет се. висоти ради Господскаго праздника. јако да будет служба вса. невреждена и нераздељена. того бо ради. преложи се ва тринадесети. нојебра месеца. јако ва синаксарих обрештеши. аште бо би подобно пети се от јерусалимљан. и ва типице би написано. остави се и нами овде. да нешто отнуд не приложим. и аште јест воља игумену. пети Светому са Праздником. да будут. все обоје службе. сказ. аште ли нест хотеније игумену. да појем такмо Празднику“ (Типик Архиепископа Никодима, књига друга, Београд, 2007, л. 38б – 39а).
„Знај пак, да се Златоустога служба на овај пресветли дан у Константиновом граду и другде не поје узвишености ради Господњег празника, да би служба /Празника/ била сва неповређена и нераздељена /непромењена/. Због тога је премештена у тринаести дан месеца новембра, како ћеш пронаћи у синаксарима. Ако би било прилично да се пева од Јерусалимљана и у типицима би /о томе/ било написано /те се/ и нама остави овде да нешто /ново/ не придодамо. И /али/ ако је воља игуману да поје Светоме са Празником, да буде сав указ обе службе, (подвл. наше) а ако није хтење игуману, онда да појемо /службу/ само Празнику.“
У наставку текста Никодимовог типика (л.39а -40б) изложен је поредак обе службе, по редоследу како се узима аколутија Светоме када се његов спомен догоди на Господњи Празник. Пример за то у данашњој богослужбеној пракси јесте спомен Светог Апостола и Јеванђелиста Јована Богослова, када бива на Вазнесење Господње.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.