На празник Вазнесења Господњег – Спасовдан, у нашој помесној Цркви уобичајено је да се савршава крсни ход, односно литија, око храма, до Крста у месту, или до њива у селу, када се читају литијске молитве и благосиљају млади класови пшенице. Приликом читања наведених молитава, по новијој богослужбеној пракси, скоро свуда, свештенство и верни народ тада приклањају колена, тј. клече.
Да ли је то исправно, како је дошло до тога и да ли тако треба чинити, покушаћемо да одговоримо у овом кратком осврту.
У одговору на ово питање, неопходно је проучити последовање литије, онако како је оно изложено у нашим Молитвословима (Требницима) – најстаријим српскословенским и новијим новорускословенским (црквенословенским).
У нашим најстаријим рукописним и штампаним издањима Молитвослова на српскословенском језику, овај чин носи назив Чин како треба излазити са Крстовима и умногоме се разликује од касније аколутије крсног хода – литије.
У савременим нам Требницима постоје две аколутије литије – Литија на празнике храма по пољима (савршава се на Господње празнике) и Обред вршења крсног хода званог литија (савршава се приликом храмовне славе). Њих треба разликовати од литије на Великој вечерњи свеноћног бденија (литија на петохљебници).
Наши стари Молитвослови, у наведеном чину, не говоре о клечању приликом читања литијских молитава. Ни у старим рускословенским Требницима, који су ушли у употребу у нашој Цркви у другој половини осамнаестог века, не помиње се тај чин, па самим тим ни клечање.
Тај молитвени позив – прозба, „Опет и опет, приклонивши колена, Господу се помолимо“ појављује се тек у Дополнителном требнику, издатом 1975. године, у Београду. (Ова богослужбена књига је прештампано друго издање, које је приредио протопрезвитер Василије Николајевић, парох иришки, 1911. год. Прво издање ове књиге објављено је 1887. године од истог приређивача. Сам Дополнителни (Допунски) требник, први пут је издан у Кијеву 1863. године). Из њега, у своје издање Tребника, преводи га на српски језик, блаженопочивши протођакон др Емилијан Чарнић 1983. године (друго издање 1998. год). Ово издање било је у широкој употреби – а и данас је код многих свештенослужитеља – све до издања Великог требника у преводу на српски језик преподобног Јустина Ћелијског, 1993. године, који је издала Епархија рашко-призренска, а у којима нема напомене о клечању. Такође, ни у најновијем издању Великог молитвослова, 2011. године, у преводу преподобног Јустина, а у редакцији блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића), (са благословом Светог Архијерејског Синода, у употреби у богослужењу наше Цркве до званичног издања Великог молитвослова Светог Архијерејског Синода), није наведено да се клечи приликом читања ових молитава. У новорускоцрквенословенском издању Требника из 1983. године, у Чину совершенија крестнаго хода, поново стоји указ да се при читању молитве литијске, колена приклањају.
Период Педесетнице је време, када се због радосног карактера богослужења, колена не приклањају, тј. не клечи се све до вечерња на Педесетницу, које треба да се служи увече. О неклечању недељом и током Педесетнице, говори 20. Канон Првог Васељенског Сабора одржан у граду Никеји, 325. године: „Пошто има неких који преклањају колена у дан Господњи и у дане Педесетнице, то, да би се у свакој области једнако држало, Свети Сабор одреди да се стојећи приносе молитве Богу.“
Према свему изложеном, сматрамо да је до тога, да се на Спасовдан клечи приликом читања молитава на Литији, дошло тек у 19. веку, преко поменутог Дополнителног требника из 1887. године, а настављено у 20. веку, преко издања из 1911. и 1975. године, и превода тог Чина у издању професора Чарнића 1983. и 1998. године. Сва остала потом објављена издања Молитвослова (Требника), на српском језику, не садрже ово упутство.
Према томе, према нашем скромном мишљењу, литургички није исправно и не треба клечати приликом читања молитава на литији која се савршава на Спасовдан.
*Аутор је сарадник мисионарског портала Кинонија.