На конференцији одржаној у Шантијију у Француској (од 5. до 8. октобра 2026. године), митрополит камерунски Григорије изнео је искрено и самокритично виђење православне мисије у Африци, деценију након Светог и Великог сабора на Криту (2016).
Митрополит је своје излагање започео оценом да су шест саборских докумената били пророчки и далековиди. По његовом мишљењу, они су предвидели питања која су се убрзо потом појавила: осуду рата, укључујући и такозвани „свети рат”; одбацивање етнофилетизма; додељивање аутокефалије; поштовање црквених јурисдикција; као и опасност да цркве постану оруђе геополитичких интереса. Такође је указао на забринутост Сабора због одласка хришћанског становништва из прадедовских крајева, нарочито са Блиског истока, као и због прогона хришћана. Као пример из Африке, навео је податак да је у Нигерији од почетка године убијено око 7.000 хришћана, уз сличне инциденте мањих размера у Демократској Републици Конго.
Говорећи конкретно о мисији, истакао је да се Сабор њом први пут бавио у неком православном саборском документу и да позива све помесне цркве да дају свој допринос. Сабор наглашава да се мисија не сме спроводити агресивно нити путем прозелитизма, већ „у љубави, смерности и поштовању идентитета сваке особе”, уз уважавање посебне културе сваког народа.
Ипак, указао је на то да су ти текстови наишли на слаб пријем. То је приписао захтевима за озбиљним проучавањем у добу преоптерећености информацијама, као и сумњичавости и равнодушности појединих монашких и свештеничких кругова према иницијативама Цариградске патријаршије. Такође је изразио жаљење што многе помесне цркве као да нису свесне да је мисија и данас неопходна, док у многим урбаним центрима постоји вишак свештенства без конкретних задужења.
Митрополит се затим осврнуо на историју. Објаснио је да је мисија Александријске патријаршије дуго била ограничена географским факторима, као и арапском и османском влашћу, те да је била углавном усмерена на одржање хришћанских заједница које су живеле у ропству. Насупрот томе, западне мисије су се уплеле у колонијализам. Приметио је да су се мисионарски приступи разликовали у зависности од епохе: ранији мисионари су показивали прилагодљивост према локалним обичајима, док су мисионаре 18. и 19. века одликовале крутост, као и уништавање и пљачкање афричког верског и културног блага, од којег се знатан део и данас чува у европским музејима.
Осврнувши се на историју саме Александријске патријаршије, указао је како на постигнућа, тако и на грешке. Критиковао је дефанзивни приступ катихизацији, у којем мисионари троше енергију доказујући супарничким деноминацијама да су они „прави“ хришћани, уместо да кроз жртву и лични пример постану живо Јеванђеље. Такође је критиковао преношење грчких националних симбола, празника и обичаја у афричке заједнице – праксу коју је прихватио део афричког свештенства. Подсетио је на покојног митрополита нигеријског Александра, који је учио да служба афричког епископа црпи свој смисао из његовог црквеног идентитета, док се остали идентитети релативизују, а не укидају. Александар је такође инсистирао на томе да се Африка не посматра као вечити прималац, већ као извор теологије, идеја и искуства из којег и други могу црпети.
У свом закључку, митрополит је предложио мерило за вредновање грешака из прошлости: да ли су мисионари донели Христа у Африку или Христа заједно са сопственим националним и културним пртљагом? Да ли су дозволили да Јеванђеље поприми тело унутар сваког народа или су захтевали од народа да постану нешто друго пре него што постану православни? Закључио је да наслеђе Сабора за мисију у 21. веку представља поновно откривање апостолског карактера Цркве као сведочанства о Христу, а не као извоза културе; као служења, а не освајања; и као самопражњења (кенозе), а не наметања. Тек тада ће, како је рекао, Африка престати да буде само поље на које се шаљу мисионари и постати жива Црква са сопственим гласом, теологијом и сведочанством које може понудити читавом православљу.
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com