Најава: „Простори нестајања: Киш и питање књижевног памћења”

У организацији Града Новог Сада – Градске управе за културу, Издавачке куће „Прометеј” и Центра за културне интеграције Нови Сад, 17. новембра 2026. године, у 19.00 часова, у Галерији Издавачке куће „Прометеј”, биће одржан књижевно-филозофски разговор под називом „Простори нестајања: Киш и питање књижевног памћења”, посвећен стваралаштву Данила Киша, са посебним освртом на романе и приповедне циклусе „Пешчаник” и „Гробница за Бориса Давидовича”.

О Кишовом делу, његовим естетским, историјским и метафизичким хоризонтима, говориће проф. др Александар Јерков, Јелена Делибашић и Зоран Колунџија.

Полазећи од Кишове књижевности као сложеног простора укрштања историјске фактичности, документарног дискурса, индивидуалног памћења и егзистенцијалне судбине, разговор ће проблематизовати апоретичну границу између књижевне фикције и историјске стварности, али и онтолошке претпоставке књижевности да сачува оно што је историја, у својим процесима идеолошког и институционалног брисања, настојала да учини непостојећим.

У средишту разматрања наћи ће се писмо као сведочанство постојања и својеврсна инстанца историјске самопотврде, али и као динамички знак чије значење измиче коначном фиксирању, непрестано реактуализујући простор читања, тумачења и епистемолошког трагања за истином. У „Пешчанику” писмо превазилази статус књижевног мотива и постаје документарни остатак, онтолошки траг и сазнајно упориште у свету фрагментисаног времена и распада историјске целовитости. У „Гробници за Бориса Давидовича” отвара се, пак, питање онтолошког статуса жртве унутар тоталитарног спектрума моћи: може ли се људско постојање уистину поништити када су тело, име и сваки материјални траг његовог присуства подвргнути систематском уништењу?

Посебна пажња биће посвећена Кишовом „истражном поступку” као специфичној епистемологији књижевности, у којој се документарна грађа, имагинативна реконструкција и метафизичка рефлексија не појављују као раздвојени регистри, већ као узајамно условљени облици конституисања истине. Кроз проблем нелинеарности времена, расцепа памћења и граница људске спознаје, биће размотрена и могућност књижевности да успостави простор отпора онтолошком и историјском нестајању.

Простори нестајања стога нису искључиво простори историјског заборава и бирократизоване смрти, већ и гранична подручја у којима књижевност успоставља могућност симболичког повратка и трајања. Јер, пред Кишовим делом остаје отворено питање: шта од човека преостаје када му се одузму тело, име и историја – и може ли књижевност постати последње уточиште његове онтолошке препознатљивости, место на којем се из уништеног трага поново конституише лице? Метафизика лица. Лице у запису.

Подели ову објаву са другима:

Претрага