У спомен на новопрестављеног ипођакона Владимира Јелића (1970-2026), управника Патријаршијског двора у Београду
Тишину мирног октобарског јутра прекинула је вест о упокојењу ипођакона Владимира Јелића, човека чији животни пут је био трасиран стазом усрдног служења светој Цркви. Он је од најраније младости одговорио на позив Господњи: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој и пође замном“ (Мк. 8, 34). Цео његов живот је био крстолик. Као хришћанин и служитељ Цркве наш новопрестављени брат је знао да ако себе учинимо Христовим, онда ће и Христос учинити нас својим. Све што је наше ми на тај начин везујемо за Христа и кроз нас се све везује за Христа. Брат Вања је речју и делом сведочио да делатна љубав јесте мера људског живота.
Служење Цркви није било само његова дужност, то је био његов призив, његов крст и његова највећа радост. Свој овоземаљски живот провео је тихо, смирено и посвећено, окренут ка светињи и олтару, стасавајући уз духовне горостасе, наше оце и учитеље – блаженопочившег патријарха Иринеја и светејшег Патријарха српског Порфирија који данас достојно седи на трону Светога Саве. Влада је својим делима, благом речју и несебичним трудом сведочио љубав Христову. Своју веру није истицао речима, он ју је живео. Нама који смо га познавали показао је личним примером како се служи ближњима, како се чува достојанство дома Господњег и како се у искушењима чува мир. Својим пријатељима био је ослонац на који се човек увек могао ослонити. Његова врата и његово срце били су отворени за свакога коме је била потребна утеха, топла реч или братски савет.
Како би остало записано, а самим тим и отргнуто од заборава, доносим своје сведочење које говори о делатној љубави блаженопочившег брата ипођакона Владимира. Као богословац београдске Богословије Светог Саве, вођен љубављу према богослужбеном благољепију, често сам као чтец узимао учешћа на литургијским сабрањима на којима је началствовао блаженопочивши патријарх српски Иринеј (1930-2020). На овим патријарашким литургијама увек је достојанствено и са својственом му радошћу прислуживао ипођакон Владимир, показујући љубав и према нама „малима“ који смо у присуству патријарха осећали посебан благослов. Владимир је нас младе и неискусне увек укључивао у ток свештеног богослужења, то је чинио спонтано и са искреном љубављу, постајући тако наш учитељ богослужбеног поретка. Неко од нас би узео архијерејски жезал, а неко дикирије или трикирије, и праћени кратким и прецизним инструкцијама искусног ипођакона Владимира, учествовали смо у малом и великом входу. Иако млади, неискусни, а често и под тремом, Владина рука на нашем рамену била је израз подршке и сигурности. Владимир је био несебичан, свако од прислужитеља у олтару имао је своје место приликом савршавања свете Евхаристије, у његовом присуству нико није био запостављен. Док се присећам безбројних сабрања која су обележила моје средњошколске и студентске дане у првопрестоном граду Београду, са сузама у очима се присећам братских савета и братске руке ипођакона Владимира, који је својом љубављу још јаче у мени распламсао неугасиви жар љубави према богослужењу и његовом благољепију. Пуних шеснаест година познавао сам ипођакона Владимира. Први наш сусрет догодио се 3. јуна 2010. године, а последњи пут смо се лицем к лицу видели на Велики четвртак, 9. априла 2026. лета Господњег.
Прерани одлазак ипођакона Владимира из овог привременог у живот вечни, оставио је велику празнину у животима свих нас који смо имали привилегију да га познајемо. Наш брат Вања је поседовао Давидову кротост, Соломонову разборитост, Мојсијеву доброту, Самуилову правичност, Јосифову целомудреност, Данилову мудрост, Илијину ревност за веру и чистоту Светог Јована Богослова.
Иако се суочавамо са људском тугом због растанка са нашим возљубљеним братом, ипак знамо да смрт нема последњу реч. Драги ипођаконе Владимире, добри наш брате, хвала ти за сваку радост сусрета, за твоју љубав и сведочанство вере којим си нас крепио. Твој земаљски служитељски труд је завршен, а твоје ново служење почиње пред лицем Господњим, где ћеш се молити и за све нас. Коленопреклоно се молимо за твоју племениту душу, са надом да је Господ прима у своје наручје уз речи хришћанске наде: „Слуго добри и верни, у маломе си ми био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господа свога“ (Мт. 25, 21).
У навечерје спомена светог апостола и јеванђелиста Луке и светог Петра Цетињског, 18/31. октобра 2026. лета Господњег.
Катихета Бранислав Илић,
уредник портала „Кинонија“