Епархија жичка је благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа и Митрополита жичког Г. Г. др Јустина, богатија за још једно значајно издање, овога пута из области најраније црквене историје:
Алексеј Петрович Лебедев. Огледи из историје ране Цркве. Изабране студије, превео са руског протојереј Ђорђе Лазаревић, уредник, протојереј др Слободан Јаковљевић, Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево 2025, тираж 1000 примерака.
Наглашавамо да је ова књига штампана уз подршку Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Жички источници“, који је покренуо Епархијски Управни Одбор Епархије Жичке.
Алексеј Петрович Лебедев (1845 – 1908), руски црквени историчар, у књизи која је пред читаоцима, обрађује период црквене историје, српским читаоцима углавном непознат. Због озбиљног научног приступа изучавању тема, јединственог избора тема, богатог и до сада непознатог садржаја и лепог стила писања, ова књига заслужује пажњу како теолога, тако и свих заинтересованих за црквену историју.
Књига садржи шест поглавља. У првом, уводном се упознајемо са животом и радом А. П. Лебедева, а следећих пет поглавља су заправо студије Лебедева. У уводном поглављу, које носи наслов Алексеј Петрович Лебедев: Живот и научни рад, сазнајемо да је А. П. Лебедев, Катедру за историју древне Цркве, на Московској Духовној Академији, предводио током двадесет пет година. Године 1879., одбранио је докторску дисертацију на тему „Васељенски сабори четвртог и петог века. Прегледи њихове догматске делатности у вези са учењем Александријске и Антиохијске школе“. У овом поглављу се упознајемо са богословским токовима на Московској Духовној Академији у деветнаестом веку, као и са животом и радом најзначајнијих професора. Сазнајемо да у развоју црквене историје као науке, А. П. Лебедеву припада једно од најистакнутијих места, он је био својеврсни „научни отац“ седморице доктора богословља, црквене историје и канонског права. Био је члан различитих црквено-друштвених и научно-просветних друштава, а због научних заслуга, био је изабран за почасног члана неколико Духовних академија и Универзитета. Према мишљењу Лебедева, црквена историја је мајка богословских наука.
Прва студија носи наслов Незнабоштво и Хришћанство и њихов утицај на ученике грчких и латинских школа од другог до четвртог века. Аутор каже да је за период свог истраживања узео други, трећи и четврти век, због тога што је у том периоду била веома наглашена борба између незнабожачких и хришћанских ставова, која се одвијала у храмовима науке, који су најтеже потпадали под утицај хришћанских принципа, а то су биле грчке и латинске школе Римске империје. „Сам циљ због ког су у школе одлазила деца незнабожаца и деца хришћана, у значајној мери се разликовао. Шаљући своју децу у школу, родитељи незнабошци су желели једно, а родитељи хришћани нешто друго. Сама деца, ако су била незнабошци, тражила су и очекивала од школе једно, а ако су била хришћани друго.“ Аутор говори и о учитељима у школама тог периода, који нису увек били на висини свог позива, а хришћанских учитеља у овом периоду, још увек је било мало. У незнабожачке школе хришћански младићи су ступали са великим опрезом, са циљем да се сачувају токсичног утицаја незнабожачких школа, а истовремено, да усвоје из њих оно што је потребно истински образованом човеку. У овом поглављу говори се и о наукама које су предаване у школама тог периода, као и о односу хришћана и незнабожаца према њима.
Друга, најопширнија студија носи наслов Организација црквених служби. Овај период је веома важан у историји организације свештенства. До претпоследње деценије деветнаестог века, ово питање је било неосветљено, а откриће споменика под називом „Учење дванаесторице апостола“, довело је до разјашњења историје јерархије најстарије епохе. Своје истраживање, наш аутор у највећој мери заснива на овом древном спису.
Minolta DSC
Трећа студија у књизи је Васељенски мисионари другог столећа после Христа и њихови наследници. У овој студији, аутор полази од чињенице да апостоли нису могли да проповедају Јеванђеље на сваком месту у највећој империји на свету, они су проповедали пре свега у највећим градовима Римске државе. Они су бирали пре свега оне градове у којима је живео велики број Јевреја, а с обзиром да је таквих градова било релативно мало и сама проповед је била ограничена и није обухватала читав цивилизовани свет. Најпознатији пример како су многи грчки и римски градови поступали у древно време, насупрот историјским подацима, представља Византија, где је владало ничим засновано веровање, о хришћанском просвећењу од стране светог апостола Андреја. Историчар не може да преувеличава мисионарску делатност апостола, ослањајући се на чињенице које су записане у канонским књигама Новог Завета. На питање, ко су били настављачи мисионарске делатности апостола, одговор је дат у овој веома занимљивој студији. Аутор на крају студије каже „…Данас са сигурношћу можемо рећи да је хришћанска заједница, у најмању руку у другом столећу, имала одређену институцију мисионара, који су деловали са таквом ревношћу, којој може позавидети најуређеније мисионарско друштво данашњице… Апостоли-мисионари су ширили хришћанство само у другом столећу. У трећем веку их више не срећемо.“
Настанак аката Васељенских сабора наслов је четвртог поглавља у књизи. Саборским актима називају се записници онога што се дешавало на одређеном помесном или васељенском сабору. У тексту се говори ко су били људи који су присуствовали Саборима и имали улогу записивача, као и шта је све записано у актима Васељенских сабора. Аутор каже „…нотари су у своје белешке уносили кратка указивања на документе који су били прочитани на сабору који су им били познати,….нотари нису изостављали ни релативно неважне догађаје саборске делатности: њихов посао је био да буду прецизни. Они нису записивали само говоре и расуђивања појединих чланова сабора, већ и заједничке изјаве учесника сабора, речима су бележили и различите узвике који су се чули од више лица, било да су то изрази одобравања или негирања, радости или гнева, жеље или захтеви.“
Последња студија у књизи, под насловом Поклоништво у Свету Земљу у периоду древне Цркве, говори о потреби Хришћана из тог периода, да своју веру учврсте поклоничким путовањима у Јерусалим и Свету Земљу, али и о свим тешкоћама која су таква путовања тада подразумевала, као и ко су први поклоници који записују запажање и утиске са путовања да би кроз писану реч и друге подстакли да се отисну пут Свете Земље.
Извор: Епархија жичка
