Уводно слово
Прва богословска књига штампана у Републици Српској је – колико нам је познато – Пролегомена за теологију о нествореним енергијама – студија о Светом Григорију Палами. Њен писац је Ставрос Јагазоглу, преводилац Зоран Јелисавчић, а издавач Духовна Академија Светог Василија Острошког у Фочи. Година издања је 1995. Није нам познато да ли је књига штампана прије или након потписивања Дејтонског споразума, али рационално је претпоставити да се првенац богословског издаваштва у Републици Српској родио прије новембра 1995. године. Дакле, рат је још трајао, а неко је смогао снаге да изда књигу. Друга богословска књига
штампана у Републици Српској је Загрљај светова. Писац есеја и студија сабраних у њој је Атанасије Јевтић, Епископ захумско-херцеговачки и декан Академије Светог Василија Острошког у Фочи. Година издања је 1996. Иако наша Република – као и свака заједница која нема никакву есхатолошку перспективу – не стоји близу теорије и праксе Григорија Солунског и Атанасија Херцеговачког, утјешно је знати које и какве двије књиге су њени вршњаци. Ових дана наша Црква чини петогодишњи спомен од упокојења Епископа Атанасија, а најмање што је наш часопис њему и себи могао учинити јесте да објави исјечак из његовог Епископског исповиједања.
Знајући колико је Епископ Атанасије инсистирао на значају личности и дјела Светог Фотија Цариградског не треба да имамо дилему колико би се обрадовао – и колико се радује – нашем издању чувеног списа из пера цариградског архипастира, а чији исјечак доносимо у овом броју нашег часописа.
И наш Митрополит Фотије је ученик Епископа Атанасијa. И у његовој молитви и у његовом есеју о Домостроју Господњем сија атанасијевско изражавање јеванђељске вјере једноставним изразима.
Митрополит Неофит са Кипра доноси нам своје искуство које је стекао поред ногу Светог Јакова са Евије, а цртице из Великог Старечника нас уче како да користимо вријеме, особито вријеме Великог Поста.
Наши свештеници и ђакони који нам се обраћају са страница овог броја Животворног Источника свједоче да нису бацили своје вријеме и да су кадри – и дјелом и ријечју – ближње и себе изграђивати у мјеру Богочовјековог безмјерја.
Извор: Епархија зворничко-тузланска