У сусрет световидном празнику Видовдану, са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија, из штампе је изашао нови број Жичког благовесника (јул-септембар 2026).
Тематска празнична рубрика доноси пет текстова који из различитих углова сагладавају значај Видовдана. Текст „Светолазаревски завет као израз теодулије“ је настао као осврт на чувену књигу Светог Владике Николаја Охридског и Жичког – Српски народ као Теодул. Протојереј Александар Јевтић у овом тексту истиче да је служење било врлина којом су српски владари из светородне лозе Немањића оплемењавали свој живот и били овенчавани светитељством. Монаштво је било „матура свих осталих служби“, па је њихов пример био основа за угледање потчињенима, као и целом народу. Кнез Лазар се потписивао као и његови претходници са „раб Божији“. Овај христолошки израз био је модел који је из богослужбеног искуства пренет у свакодневни и културолошки друштвени образац.
Протојереј-ставрофор Светолик Марковић у тексту „Видовдан – континуитет немањићког опредељења за Царство Небеско“ износи веома важан увид по коме чувена изрека Светог кнеза Лазара Земаљско је за малена царство, а Небеско од сад и до вјека, није случајно настала. Она је израз животног искуства и вишевековног опредељења светитеља из владарске лозе Немањића да изнад привремених овоземаљских интереса ставе искање Царства Небескога и вечног живота. То је видљиво у њиховим житијима и литерарном стваралаштву, а о чему проналазимо трагове и инспирацију све до најновијих књижевних остварења која се баве темом средњовековља.
Протојереј Бојан Сујић пише о Храму Светог великомученика кнеза Лазара и свих српских мученика и новомученика на брду Љубићу код Чачка. Иако је ово место најпознатије по боју из 1815. у коме је страдао велики број српских устаника предвођених Танаском Рајићем, у току Другог светског рата велики број Срба је овде пострадао од окупационих немачких снага, али и од комуниста. Због дивне позиције са које се види скоро цео град Чачак, као и мученичке историје овог места, блаженопочивши Владика жички Хризостом изабрао је ово место за подизање новог храма. Архитекта Предраг Ристић учинио је да сваки детаљ спољашњости и унутрашњости храма носи поруку како црквеног искуства, тако и мученичког етоса српског народа.
Др Драган Хамовић у тексту „Кнез Лазар и Косово у Сеобама Црњанског“ нам предочава прекоречко искуство Црњанског о љубави према свом народу и служењу туђој аустријској војсци, па примећује: „Очито да је таква дуготрајна позиција изазивала у свести српских граничара дубоку, често драматичну подвојеност: служити иноверног цара и бранити своје крваве повластице, као и успомену на свете владаре и изгубљену државу и отаџбину.“ Видовданска идеја прати истакнуте српске војводе, нарочито Павла и Вука Исаковића, по друмовима Аустрије и Русије, чинећи их вечитим бескућницима и сањарима које нико не разуме када говоре о важности догађаја из 1389. и потреби да се на Косово једном врате. Секретар руског посланства Волков прекида Павла Исаковича када овај, на питање зашто жели у Росију, одговор почне – од Косова: „То је интјересно, каже, али то су већ чули! Господин Николај Черњев, премијер‑секретар, не може више ока да, због њих, склопи. Почео је да сања Мурата и цара Лазара, на Косову.“ Хамовић закључује: „Остаје у књижевном пројекту Црњанског неостварен мотив који би речену иронију надишао. У замишљеној завршној књизи Сеоба, сведочи остарели Црњански, гроф Рајевски – чији су српски корени утврђени – дошао би као добровољац у Србију у Српско-турском рату 1876. године. Враћа се у заветни простор да у далекој постојбини погине у боју на Ђунису, вођен дубоким призивом којим су вођени и негдашњи Исаковичи.“
Вишња Костић у тексту „Радосна туга сусрета косовско-метохијских (или Осмех и суза Косова)“ описује искуства са поклоничких путовања косовскометохијским светињама, од Бањске, Грачанице, Газиместана, Призрена, Дечана, Пећаршије преко Девича, Зочишта, Гориоча, Соколице, Будисаваца до Брњака. Износи осећања са којима се посетиоци енклава у Хочи или Ораховцу суочавају у сусретима са мештанима и њиховом децом. На крају нам преноси поруку кустоса манастира Дечани – само нам долазите. Долазите у миру и без страха!
У рубрици Из живота Епархије жичке доносимо извештај о посети Патријарха српског Г. Порфирија и ватопедског игумана архимандрита Јефрема Манастиру Жичи, 27. маја 2026. Ту је и беседа Митрополита Г. Арсенија коју је за наш часопис са грчког превео г. Јовица Стефановић, као и беседа игумана Јефрема.
Рубрику Психолошке теме чине два текста. Психолог Бојана Димитријевић пише о узроцима, симптомима и лечењу душевних болести. Она бележи да о узроцима душевних обољења можемо говорити са медицинског, психолошког или духовно-хришћанског аспекта, иако се они међусобно нужно не искључују. Упркос напредовању науке, етиологија многих психичких поремећаја и душевних обољења остаје нејасна. Потребно је разликовати узрок и симптоме. Приликом разрешавања интрапсихичког и/или интерперсоналног конфликта, симптоми често могу мењати власнике, па је тако неопходан опсежнији приступ усмерен ка узроцима и дубљим структурама, који ће довести до нестанка симптома.
Психолог Милош Благојевић у тексту „Када храна постане извор задовољства“ доноси важан и занимљив спој увида из светоотачке литературе (најпре Лествице Светог Јована Лествичника) и савремених психолошких и неуролошких истраживања. Анализирајући тему задовољства коју доноси уживање у храни указује на процесе који се дешавају на релацији стомак-мозак, улогу црева, лучење допамина, кортизола, серотонина. Потреба за слаткишима потиче из много скривенијих разлога, које аутор између осталог објашњава: „Познато је да када смо под хроничним стресом наше надбубрежне жлезде непрекидно луче кортизол. Овај хормон има задатак да мобилише брзу енергију – глукозу – како би нахранио мозак и мишиће за потенцијалну борбу или бег. Међутим, када стрес прерасте у стално стање, тело улази у фазу исцрпљености и панично тражи начин да ублажи анксиозност. Наша жудња за слатким тада заправо представља суптилан, еволутивно усађен покушај мозга да се „самоизлечи”. Иако Свети Јован Лествичник није могао да зна оно што се данас у науци зна о биохемијским процесима и лучењу хормона, очигледно да је из подвижничког искуства закључио да тешка и слатка храна, као и преједање, раслабљују ум и доводе како до штете по тело, тако и по остатак човековог душевно-духовног бића.
У рубрици Књижевни кутак проф. српског језика и књижености Александра Мијаиловић у тексту „Божије–тражитељи или боготражитељи“ пише о роману Кућа Марије помоћнице, аутора Ивана Цанкара. У њему се радња одвија у прихватилишту где живе девојчице са развојним проблемима. Описује се однос њихове родбине према њима, који је у великој мери условљен као трговина емоцијама. Аутор изводи закључак који из романа може да се пренесе у наше време: „Заузети свакодневицом, ми се недељом пренемо из сна па одемо у посету цркви. За разлику од родбине не носимо кесу са воћем, већ ставимо уље, шећер, брашно, пешкир или неки прилог. Дођемо у цркву, не зато што смо решени да се покајемо и кренемо ка Господу, већ зато што смо сигурни да ћемо за наше мале муке добити утеху. Оставимо кесу и одемо. Оставимо онога ко је нас (као и девојчице из романа) са радошћу ишчекивао, ко је велике муке због нас поднео и подноси и данас, јер је у свачијем срцу, па вређајући ближњег ми самога Господа вређамо. Ми, пак, одемо задовољни што су наше ситне жеље испуњене. Кажемо Ситне жеље јер је Исак Сирин рекао: „Највећи дар је живот и ти то већ имаш, све шта иштеш у молитви мање је од тога што си већ добио. Тако ми бивамо сличнији онима који траже Божије, а не Бога.“
У интервјуу „Свакодневне а узвишене ствари Или У потрази за ослонцима“, који је са песником Дејаном Алексићем, овогодишњим добитником Дисове награде, водила мр Ана Гвозденовић, можемо прочитати о свакодневици и метафизичким упливима у њу, питању смисла, језику, поезији и уметности, усамљености и стваралаштву.
У рубрици Веронаука, вероучитељ Милан Милутиновић пише о Основној школи „Доситеј Обрадовић“ у Врби, поводом 180 година образовне мисије и јединственог приступа у реализацији верске наставе. Ђакон Радош Батаковић пише о успеху ученика са територије Епархије жичке на републичком такмичењу из веронауке. Ученици ОШ „Академик Миленко Шушић“ из Гуче пишу на теме о Светом Сави и Жичи.
Часопис закључује рубрика Летопис богослужења у којој ђакон Стефан Симић пише о богослужбеним активностима Његовог Високопреосвештенства Митрополита нишког и администратора Епархије жичке Г. Арсенија на простору Епархије жичке.
Захваљујемо се Његовом Високопреосвештенству Митрополиту нишком и администратору Епархије жичке Г. Арсенију на благослову, Епархијском Управном Одбору на подршци, штампарији МАК-ДИ из Краљева, свим ауторима текстова, сарадницима на медијским презентацијама часописа широм Епархије, црквеним општинама, свештенству и читалачкој публици међу верним народом, који ревносно и несебично настављају труд који нам је завештао покретач часописа Свети Владика Николај Жички да не дамо да се угаси кандило вере у души Србиновој.
Протопрезвитер Александар Р. Јевтић,
уредник часописа
Извор: Епархија жичка