У интервјуу за „Ngjallja“, архиепископ Тиране, Драча и целе Албаније Јован говорио је о растућем присуству страха, анксиозности, неизвесности и депресије у савременом животу, истичући да ове реалности нису нове, већ се могу суочити са њима и постепено их превазићи кроз духовно просветљење, веру и живот утемељен у Цркви.
Страх и анксиозност нису исто
Архиепископ је приметио да страх, анксиозност и неизвесност прате човечанство „кроз историју“, објашњавајући да се у Светом писму страх јавља након пада – када се човек плаши Божјег присуства, иако је створен да му се радује. Прекид духовног односа са Богом, рекао је, уноси страх у људско срце.
Направио је разлику између разумног страха – заштитне реакције на непосредну опасност – и ирационалног страха, који може постати фобија. Анксиозност, додао је, разликује се од страха јер често није повезана са непосредном претњом, већ са мислима о прошлости или будућности које стварају интензиван стрес. „Мера је веома важна“, нагласио је, напомињући да када таква стања доминирају особом, могу захтевати и медицинску помоћ и духовни савет.
„Страх Божији“ као страхопоштовање и светлост
Архиепископ Јован је такође говорио о „страху Божијем“, наглашавајући да у свом најдубљем смислу то није ужас, већ страхопоштовање – „почетак мудрости“ – које обасјава душу. Позивајући се на пустињске Оце, рекао је да је то попут лампе која осветљава мрачну собу, постепено одгонећи друге страхове. Подсетио се на библијско учење да је испуњење мудрости љубав према Богу и позвао се на патристички увид да „савршена љубав изгони страх“.
Када нас страх и депресија савладају
На питање како треба реаговати када страх, анксиозност и депресија превладају, надбискуп је нагласио да „не може постојати један јединствени рецепт за свакога“, јер то зависи од интензитета и околности. Ипак, указао је на јасан духовни правац: „што се више приближавамо Богу, то се они више смањују“.
Страх често настаје из осећаја напуштености и усамљености, објаснио је, као и из унутрашње празнине када живот изгуби своју сврху. Позвао је вернике да се врате сталној библијској уверљивости – „Не бојте се“ – подсећајући да је Божје присуство темељ сигурности: „Ако је Бог са нама, кога ћемо се бојати?“
Користећи јеванђеоску слику Светог Петра који хода по води, приметио је да страх расте када особа пребаци фокус са Христа на „таласе и ветар“ живота. Слично томе, када анксиозност и неизвесност прете да доведу до очаја, „морамо се поново фокусирати на Бога“, рекао је, упоређујући веру са дететом које држи очеву руку у мраку.
Одговор Цркве: Јеванђеље, духовни живот и исповест
О томе како Црква помаже онима које обузима анксиозност, Архиепископ Јован је указао на „стално проповедање Јеванђеља“, називајући га Добром вешћу да је Бог победио смрт и свако зло и да је „Бог са нама“. Живот у Цркви, рекао је, у основи је радост Васкрсења – уверење које не дозвољава очају да има последњу реч, чак и ако долази „на тренутак“.
Упозорио је да је једна од најдубљих рана савременог друштва одсуство духовног живота, што појачава стрес, анксиозност и очај. Позивајући се на Светог Павла, нагласио је да нам није дат „дух страха“ и позвао се на молитву Светог Јефрема као подсетник да се против „духа“ који обликује унутрашњег човека мора борити и трансформисати кроз благодат.
Међу највећим терапијама Цркве, истакао је Тајну исповести, описујући је као дубоко духовно исцељење – „духовни разговор“ и унутрашње разјашњење – кроз које особа проналази ослобођење. Без вере, приметио је, страх и очај не могу се у потпуности превазићи, јер живот без крајње сврхе оставља људску личност неизвесном.
„Несумњиво постоји нада“
На питање да ли постоји нада за људе када жеља за животом избледи, архиепископ Јован је недвосмислено одговорио: „Несумњиво постоји нада.“ Док год човек живи, рекао је, нада мора остати, негована уверењем у Божју близину.
Упозорио је да многи „траже воду тамо где нема извора“ и да живот пресушује када се удаљи од свог извора – Бога, који каже: „Ја сам живот“. Иако је признао да постоје мистерије које не можемо у потпуности објаснити – болест, рана смрт, патња – нагласио је да дубок духовни живот даје снагу да се издржи и да се смрт тумачи не као уништење већ као пролаз.
Завршна порука: љубав и саосећање
Закључујући, архиепископ је позвао на опипљиву љубав према онима који пате од анксиозности и очаја. Нагласио је да прекор не помаже, док топло, саосећајно окружење може донети ослобођење. „Што је више љубави“, рекао је у суштини, „то ће бити мање страха“, подсећајући на хришћанску истину да љубав тера страх.
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com