Епископ Српске православне цркве Максим истакао је одлучујући допринос покојног митрополита пергамског Јована Зизјуласа припреми и раду Светог и Великог сабора Православне цркве, током међународне конференције која се одржава у Шантију, у Француској.
Говорећи 6. октобра на конференцији поводом обележавања десетогодишњице Сабора на Криту, епископ Максим се осврнуо на лична сећања, као и на недавно објављена Саборска акта и радне материјале митрополита Јована, како би размотрио на који начин је тај угледни теолог настојао да своју теолошку визију преточи у заједнички православни глас.
Митрополит Јован је, како је епископ истакао, деценијама био укључен у саборски процес. Учествовао је на Трећој свеправославној конференцији на Родосу 1964. године, служио као теолошки саветник на Првој предсаборској конференцији 1976. године, а касније је имао кључну улогу у припремним активностима које су водиле ка Сабору из 2016. године.
Као личност коју је Цариградски патријарх именовао да председава Предсаборским припремним одбором, митрополит Јован је радио на усклађивању различитих ставова православних цркава и помагао у формулисању текстова који би могли да обезбеде консензус.
Расправа о називању других хришћанских заједница „црквама”
Епископ Максим се посебно осврнуо на једну од најсложенијих расправа везаних за Сабор: питање да ли Православна црква може друге хришћанске заједнице називати „црквама”.
Према речима епископа Максима, митрополит Јован је ово сматрао једним од кључних проблема пред којима се Сабор нашао, те је на то одговорио позивајући се на историјско предање саме Православне цркве.
Навео је личности и документе који су користили термин „Црква” за хришћане изван православља, укључујући Теодора Валсамона, Генадија Схоларија, Цариградски сабор из 1484. године и Патријаршијску посланицу из 1848. године.
Митрополит Јован је овај историјски аргумент јасно истакао постављањем питања: „Да Римска црква није Црква, наша сопствена Црква би током свих ових векова свакако морала да изабере епископа Рима.”
Иако је признавао теолошку сложеност исповедања једне Цркве уз истовремено коришћење термина „цркве” за друге хришћанске заједнице, Зизјулас је тврдио да то питање не може тек тако поништити вековну православну праксу.
„Да ли су сви они грешили?” упитао је током расправе. „Зар је Свети Дух тек сада удахнуо у Цркву? Зашто са толиким закашњењем?”
Епископ Максим је истакао да новообјављени Акти бележе реакцију која је уследила једном речју: „аплауз”.
За епископа Максима, Зизјуласово излагање било је значајно јер се његова одбрана одређене терминологије није заснивала на прилагођавању савременом екуменизму, већ на самој православној традицији.
Шта је Крит постигао – а шта је остало недовршено
Епископ Максим је такође разматрао Сабор на Криту у светлу ширих нада митрополита Јована у погледу православног јединства.
Сабор је, како је рекао, успео да окупи православне цркве учеснице ради заједничког богослужења и већања. Зизјулас је значајно допринео његовој припреми и расправама, те је на крају прихватио дисциплину коју су налагале заједничке саборске одлуке.
Истовремено, одсуство четири православне цркве значило је да је његова већа нада у скуп који би оличавао јединство читаве Православне цркве остала неостварена.
Пред крај живота, митрополит Јован је, како се наводи, размишљао о следећем: „Читавог живота смо се борили за свеправославни сабор на којем би се окупила цела Православна црква и показала своје јединство; нажалост, у томе нисмо успели.”
Ипак, епископ Максим је подсетио да је Зизјулас и само сазивање Сабора сматрао достигнућем, нарочито због тога што су се епископи учесници окупили и заједно служили Евхаристију.
„Ова два става су важна”, рекао је епископ Максим. „Он је умео да препозна истински чин заједништва, а да истовремено жали што је тај скуп остао непотпун.”
Закључио је да Зизјуласова еклисиолошка визија и даље представља изазов за савремено православље: јединство које се доживљава у Евхаристији мора постати видљиво и у начину на који се православне цркве окупљају, слушају једна другу и заједно доносе одлуке.
„Одати му почаст значи прихватити питање које нам је оставио: како јединство које примамо у Евхаристији може постати заједничка одговорност целе Цркве?” закључио је епископ Максим. „На Криту је помогао да се то уверење спроведе у дело. Тај задатак се наставља.”
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com