Боли нас када нам се одузимају храмови, али још је болније када се цркве и катедрале користе у друге сврхе.
Шта сада видимо у многим отетим црквама и катедралама? Позоришне представе, забавна догађања, филмске пројекције, политички догађаји, народне песме и игре…
То се најјасније показало недавно у Трапезном храму Кијево-печерске лавре. Просторија се претвара у зборницу, кивоти за иконе са светим ликовима прекривени су параванима, столови су распоређени као у ресторану. Осим тога, кување се одвија окружено светим ликовима – не у кухињи, већ у благословеној манастирској трпезарији.
Данас покушавају да оправдају овакво понашање: кажу да та догађања одговарају намени места, јер је трпезарија уређена за јело. Стога је, по њима, и „молитвени доручак“ и припрема традиционалних божићних јела сасвим прикладан. Али ово може рећи само површан нецрквени човек који не разуме суштину црквених правила и обичаја.
Да, трпезарије у манастирима су уређене за јело. Али како се ово дешава? У манастирима, а Кијево-печерска лавра је управо манастир, храна се узима уз молитву, а за време трпезе обично се наглас читају житија светих и светоотачка дела како би се телесна храна спојила са храном духовном. Трпезна просторија је осликана ликовима светих, а ту се налазе се иконе и кивоти са светим ликовима. Све је ово уређено за молитву, за побожни духовни амбиjент.
Ово је посебно важно када говоримо о Трпезноj просториjи Лавре, јер је она повезана са храмом у славу светитеља Антонија и Теодосија Печерских и спада представља део самог храма, пошто сам храм често није могао да прими велики број верника. Тајна исповести се обично обаљала у Трапезноj просториjи, чиме су се верници припремали за причешће.
Зашто приређивати друштвене догађаје у Трапезноj просториjи Лавре? Зар заиста у Кијеву нема довољно простора за такве догађаје? „Молитвени доручци“ уз учешће неправославних, припремање народних јела из неког разлога названих „сакралним“ и разни политички и културни догађаји могли би се организовати у на другом, за то прикладнијем месту.
Ако ствари називамо правим именом, онда је ово богохуљење. А то може бити и сврсисходно и несвесно, јер зле силе покушавају да преко људи оскрнаве свето место када се из њега истера молитва. Видели смо ово пре сто година и сви се сећају чему је то довело и како се завршило. И сада само са понизношћу и тугом за Христом можемо рећи: «…Опрости им, јер не знају шта чине!» (Лк 23,34).
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.info
