Тема смрти је једна од најнепријатнијих за човека. Људи покушавају да избегну ову тему кад год је то могуће, да побегну од ње, да живе као да смрт уопште не постоји.
У исто време, хришћани потпуно другачије доживљавају смрт. Како је писао светитељ Игњатије Брјанчанинов: „Смрт је велика мистерија. Она је рођење личности из земаљског привременог живота у вечност“.
Због овог рођења у вечност, смрт се посматра као подсетник да је наш земаљски живот у ствари само припрема за вечни живот. А шта ће тачно бити вечни живот зависи само од нашег избора.
Зато Свети Оци и само подсећање на смрт сматрају подстицајем за побожан живот: „Сети се смртног часа и никада нећеш згрешити“.
А сада, када је толико смрти около, време је да размислимо о вечном, али авај.
Углавном, људи се претварају да се ништа не дешава, а усред најтрагичнијих догађаја настављају да се забављају и траће своје животе. А када се директно суоче са смрћу својих најмилијих, урањају у понор очаја или мржње и проклетства.
Наравно, разумемо да су такве реакције сасвим разумљиве са становишта људске психе, међутим, оне су трауматичне за душу. За хришћанина је сваки сусрет са смрћу, пре свега, позив на молитву за покој упокојених, којима су потребне наше молитве, а не мржња и жеђ за осветом. На исти начин, сусрет са смрћу нам је подстицај да се покајемо.
Увек морамо имати на уму да људски живот и смрт никада нису случајни или узалудни. И живот и смрт су у рукама Господњим. Зато са надом изговарамо у Символу наше вере речи: „Чекам васкрсење мртвих. И живот будућег века“.
Митрополит бориспољски и броварски Антоније (Паканич),
управник послова УПЦ
Са украјинског превела Јелена Бујевич
Извор: Рravlife.info
