Доносимо беседу Митрополита сенакијског и чоротског Шија (Симеона) Муџирија Грузијске православне цркве, изговорену у Патријаршијском храму Свете Тројице, у Тбилисију, 22. децембра 2024. године, двадесет и шесте недеље по Педесетници.
У име Оца, и Сина и Светога Духа!
Данас у Јеванђељу читамо да је једном Господу Исусу Христу приступило десет губавих људи. Они су стајали подаље и викали: „Исусе Учитељу, помилуј нас“ (Лк. 17, 13). Као што знате, губавцима је било забрањено да живе у друштву, па чак и да прилазе људима. Имали су тако страшну судбину. Изгубили су породице, изгубили најмилије и били на ивици потпуног безнађа и очаја. Ових десет губаваца, док су били здрави и живели нормалним животом, нису веровали у Исуса Христа. Око њих су били многи књижевници, фарисеји, који су порицали да је Христос од Бога, да Он све чини силом Божијом; Прогонили су Га и ругали Му се, као што се сећате. Стога није чудно што су и они потпали под њихов утицај; али када их је задесила несрећа – тешка болест, сетили су се свега што су чули о Исусу Христу, о Његовим чудима, можда су их видели својим очима, и гле, њихов став се потпуно променио.
Уопште, често је тако у животу и најчешће, када човек живи у релативном благостању, мање размишља о Богу, о неопходности Божје милости, али када га задеси незгода или нека тешка патња, човек се смирује, отвара му се сасвим другачији поглед и на многе ствари гледа другим оком.
И тако се догодило овим губавцима. Не преостаје им друга нада, осим милости Божије, па долазе Спаситељу и траже милост. Господ их је издалека благословио и заповедио им да иду к свештеницима, јер је у случају исцељења губавог свештеник то морао да потврди, да би потом исцељени био пуштен у град или село, односно насељеном подручју. И одоше и убрзо видеше да су свих десет исцелили, али се само један од њих вратио Христу да Му захвали. Дошао је Господу, клекнуо пред Њим, гласно прославио Бога и заблагодарио Му. Господ му рече: „Устани и иди, вера твоја спасе те“ (Лк. 17, 19).
Када размишљамо о овој епизоди из Јеванђеља, кажемо себи: не, да сам ја на њиховом месту, не бих се тако понашао, на месту ових деветорице незахвалних људи, свакако бих отишао Богу и захвалио Му се. Али да ли је заиста тако, драга браћо и сестре? Да ли смо заиста више као овај захвални, а мање као деветорица незахвалних? Није ли Исус Христос учинио много више за нас него за ове губавце? Није ли Он и нас исцелио Својим страдањима? Није ли Он за нас, за наше спасење, претрпео пљување, батине, крст и смрт? Да то унесемо у нашу природу и сваком од нас дамо ону потенцијалну моћ, којом можемо да се спасемо од страшног зла?! Ето, то је био главни подвиг Господњи на овој земљи.
Упркос томе, у свакодневном животу још увек ретко размишљамо о овоме, мање се тога сећамо и ретко заснивамо свој живот на захвалности Христу за све што је учинио за нас; стога често више личимо на оних девет незахвалних, него на овог захвалног. И у овом времену, управо са овим истинском правдом, истином, и управо са овим, код ногу Спаситељевих, можемо живети истинитим животом, са захвалношћу. Ето, то је наша обавеза захвалности и пут нашег спасења. Амин.
Са грузијског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Sazu.ge
