Ове године обележава се и 500 година од оснивања и 30 година занављања московског Новодевичког манастира, о чему је одлучио руски Свети синод 4. новембра 1994. године. А у недељу, 24. новембра, у манастиру је свечано прослављена ова друга годишњица.
Божанскoм Lитургијом у манастирској цркви Светог Амвросија началствовао је Његово Преосвештенство епископ виднојски Тихон, викар Патријархов и игуман мушког манастира Свете Катарине на југу Москве.
У свом архипастирском обраћању после богослужења, епископ Тихон је, као сведок догађаја везаних за занављање Новодевичког манастира, подсетио је на време када је Руска православна црква, прослављајући 1000-годишњицу Крштења Русије, почела да занавља своје древне светиње.
Његово Преосвештенство је честитао славу игуманији Маргарити и сестрама, пожелевши им Божју помоћ у даљем раду на изградњи монашко живота.
Потом је Епископ са игуманијом Маргаритом, сестрама и верним народом кренуо Успенски храм, где је служен парастос на гробу игуманије Серафиме (Черне), која је водила обнову манастира 1994. године Јубиларна прослава настављена је манастирском трпезом, уз читања из живота Светог Теодора Студита, након чега се Епископ обратио сестрама поучном речју.
На крају је игуманија Маргарита захвалила епископу и уручила му икону Пресвете Богородице Одигитрије изображену у манастиру и спомен медаљу у част 500-годишњице манастира.
Из историје Новодевичког манастира
Манастир Новодевички основао је 1524. велики кнез Василиј III у спомен на успешно поновно преузимање Смоленска од Литваније. Под својом првом игуманијом, Светом Јеленом из суздаљлског Покровског манастира, манастир је стекао углед строгог општежитељног монашког живота, који ће одредити његов начин живота у наредним вековима.
Манастир је значајно процветао крајем 16. и 17. века, кад је био дубоко испреплетен са руским царским династијама. Преломни тренутак наступио је 1598. године када се замонашила царица Ирина Годунова Александра. Њен брат, Борис Годунов, проглашен је за цара унутар манастирских зидина, а затим је ојачао манастирска утврђења, претварајући манастир и у духовни центар и у страшну тврђаву. Током периода политичких превирања и регентства кнегиње Софије, манастир је задржао свој статус уточишта за царске жене.
Један од најдраматичнијих тренутака манастира десио се током Наполеонове инвазије 1812. године, када су га благоразумне монахиње спасиле од уништења гашењем фитиља који су били постављени да детонирају буре барута које је оставила француска војска у повлачењу. Ово је омогућило да архитектонска и духовна оставина манастира опстане до данас. Међутим, манастир се суочавао са највећим изазовима током совјетског периода. Између 1918. и 1922. совјетске власти су га постепено затварале и претварале у музеј, а његова последња игуманија Вера (Победимскаја) је ухапшена и заједно са пет монахиња касније страдала 1938.
Манастир је поново отворен за богослужења 1944. године и постао је резиденција митрополита крутицког и коломноког. Међутим, монашки живот није обновљен све до 1994. године под игуманијом Серафимом (Чернајом).
Историјски и културни значај манастира је званично признат 2004. године када је стављен на Унескову листу светског наслеђа
Са енглеског превео протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Оrthochristian.com
