На основу молбе Његовог Високопреосвештенства митрополита оренбуршког Петра, Свети архијерејски синод Руске православне цркве канонизовао је игумана Зосима (Карцева), подвижника из 19-20. века, за локално поштовање, преноси званични сајт Московске Патријаршије.
Прославиће се заједно са својим небеским покровитељем, мучеником Зосимом Калуционским, 28. септембра / 11. октобра. Ако се нађу његове мошти, биће поштоване као светиње.
Свети Синод је одлучио и да се у црквени календар унесе празник устоличења Светог Јоне, митрополита московског, и почетак аутокефалности Руске Цркве (1448) 15/28 децембра.
Поред тога, црквени календар укључује празник устоличења Светог Јована, Патријарха московског, и почетак Патријаршије у Русији (1589), 26. јануара / 8. фебруара.
Ова два празника биће прослављена свеноћним бденијем. За састављање службе за ове празнике задужена је синодска литургијска комисија.
Свети Зосим је рођен 1860. године у Оренбуршкој области. Након брака, он и његова супруга имали су седморо деце, од којих је петоро умрло у детињству.
Године 1896, тражећи усамљенички живот, уз сагласност супруге, повукао се у висине уз обале реке Сакмаре код села Покровке у округу Оренбург. Ту је ископао пећину у планини и водио строги подвижнички живот, показујући својим примером постојаност, марљивост и истрајност у постизању циљева.
После седам година живота у пустињи, Свети Зосима је отишао на поклоничко путовање по светим местима: у Дивјевски манастир, Вороњеж и Кијев. Подстакнут чудесним позивима, почео је да ради на оснивању манастира. До 1910. године подигнута је и освећена манастирска црква посвећена Светом Николају Чудотворцу, а подигнут је и звоник.
године, декретом Синода, монашка заједница је основана као Никољски скит при Оренбуршком Успенско-Макарјевском манастиру. У јесен 1910. године, уз сагласност супруге (која се касније и замонашила), примио је монашки постриг са именом Зосима и постављен за старешину Никољског скита. Касније је рукоположен за јерођакона, а у лето 1911. године – за јеромонаха.
Године 1911. подигнута је манастирска црква у част Казанске иконе Богородице. Манастир је процветао и привукао нове становнике. У јулу 1917. године, одлуком Светог синода, јеромонах Зосима је произведен у чин игумана.
Са почетком грађанског рата, видећи тугу и смрт, игуман Зосима је у својим беседама и приватним разговорима позивао на мир. Подстицао је манастирску братију и парохијане да се моле за своје сроднике који су у рату. У августу 1919. године свети Зосима је ухапшен под оптужбом за контрареволуцију и затворен у Оренбуршки покрајински затвор, али је касније пуштен.
Последњи дани Светог Зосиме били су испуњени бригом о манастиру, молитвом и страдањем од болести. Према сачуваним сведочанствима, преминуо је 1920. године у 60. години и сахрањен је у близини олтара манастирске цркве „Свети Никола“.
Године 2014. откривено је његово гробно место, након чега је народно поштовање значајно порасло. После молитава богоугодника дешавају се чуда, међу којима је и исцељење брачних парова од неплодности и ослобађање оболелих од зависности.
Са руског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Рatriarchia.ru / Оrthochristian.com
