Његово Блаженство Папа и Патријарх Теодор II Александријски ове године обележавају тридесет шест година од свог рукоположења за епископа са титулом Епископа Киренског, које је 17. јуна 1990. године извршио његов блажени претходник, Папа и Патријарх Партеније III Александријски.
Са духом понизности и захвалности Христу Врховном Пастиру, Његово Блаженство Папа и Патријарх Теодор служио је Божанску Литургију у светом олтару часне Патријаршијске Цркве Светог Саве Освећеног у Александрији, управо у олтару у коме су свети Патријаршијски претходници непрекидно славили Тајну Свете Евхаристије, преносећи апостолско прејемство кроз рукоположење бројних епископа и учествујући у Светим Тајнама док су исправно проповедали Реч Истине.
На крају евхаристијског сабрања, Патријарх је, дирнут до суза, размишљао:
„Данас се навршава тридесет шест година од тог благословеног дана 17. јуна 1990. Било је мало верника присутних, али благодат Светог Духа је била изобилна. Гледајући ка небу, дугујем захвалност нашем заштитнику, Светом Сави, јер ме је Бог сматрао достојним благодати епископства за овом самом Светом Трпезом, заједно са Светим Нектаријем Чудотворцем.
У овом тренутку, са захвалношћу окрећем своје мисли ономе који ме је рукоположио, који ме је научио да волим, да не очекујем од других да ми служе, већ да прво служим Богу, а затим својој браћи и сестрама. „Не тражи много“, говорио је блажени Патријарх Партеније III. „Бог зна шта ће ти дати и када ће дати.“
Нека наш Свети Бог подари покој мом приснопамјатном оцу и Патријарху Партенију III. Нека га упокоји у свом очинском загрљају, заједно са јерарсима који су ми подарили благодат епископства.“
Осврћући се на својих тридесет шест година као епископа и више од четири деценије непрекидне службе древној грчкој православној патријаршији Александрије, Његово Блаженство је такође понудио духовну поруку наде, стрпљења и поверења у Божанску промисао.
Обраћајући се верницима, рекао је да једна велика истина остаје константна у сваком добу: добра дела се обично чине тихо, док се бука негативних догађаја брзо и широко шири. Приметио је да људи често постају преокупирани светским бригама и не примећују Божје благослове око себе сваког дана.
Патријарх је нагласио да је ова стварност посебно очигледна у Цркви Светог Марка, која је двадесет векова учила да живи не у удобности већ у борби, не са земаљским сигурностима већ са вером у Божју промисао.
Говорећи о Африци, описао је континент који отвара своје руке Јеванђељу, тражећи цркве, школе, болнице, свештенике, катихете и посвећене слуге Христове. Па ипак, приметио је, потребе су огромне, док је радника мало. Упркос томе, Патријаршија наставља своју мисију, градећи тамо где раније ништа није постојало, крштавајући тамо где је име Христово раније било непознато, учећи, исцељујући, тешећи и служећи, чак и када изазови превазилазе људске снаге.
„Историју Цркве“, приметио је, „нису писали гледаоци који су седели на трибинама, већ они који су улазили у арену као прави спортисти. Нису је писали они који су тражили мане, већ они који су своје животе приносили да исцеле ране.“
Закључио је потврђујући да велика тајна Цркве остаје непромењена: највећа Божја дела се и даље обављају тихо, кроз неколико људи, са много вере и још већом љубављу.
Након Божанске литургије, свечани пријем у част Његовог Блаженства одржан је у Престоној сали историјског Патријаршијског манастира.
Међу присутнима у молитви били су митрополит Јеротеј са Лемноса, који тренутно посећује Патријаршијску столицу Александрије и кога је Патријарх топло дочекао због њиховог скоро четири деценије пријатељства и братске љубави у Христу, као и Његово Преосвештенство Епископ Дамаскин из Мареотисе, Патријаршијски викар Александрије.
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Vema.com.au