Поводом великог празника Рођења Христовог, папа и патријарх Теодор II Александријски и све Африке издао је своју годишњу божићну енциклику, обраћајући се свештенству и верницима дубоком теолошком и пастирском поруком.
Патријарх наглашава да се, „божанском добром вољом одозго“, Црква још једном сматра достојном да приступи „најсветијем и најрадоснијем дану Рођења по телу Бога Логоса, нашег Господа и Спаситеља Исуса Христа“. Он подвлачи да Оваплоћење није само историјски догађај или комеморативна прослава, већ „јединствен и непоновљив чин божанске икономије са вечним значајем“. То је, објашњава он, егзистенцијални позив Бога сваком људском бићу да учествује благодаћу у Његовом животу и да путује ка обожењу.
Из неизрециве љубави према човечанству, Реч Божија је постала тело, откривајући неупоредиву вредност људске личности и отварајући пут за обнову целог стварања. Позивајући се на црквене оце, патријарх подсећа да „не говоримо о људском бићу које је обожено, већ о Богу који је постао човек“, истичући да тајна Оваплоћења остаје жива и активна у животу верника, јер се Христос „непрестано рађа“ у душама оних који га примају.
Патријарх Теодор наглашава да спасење и радост Божића нису засновани на људским врлинама или друштвеним идеалима, већ на благонаклоној вољи и промисли Божијој. Из тог разлога, анђеоска химна „Слава на висини Богу, и на земљи мир“ остаје релевантна у сваком добу, чак и у свету погођеном ратовима, друштвеним превирањима и хуманитарним кризама – посебно на афричком континенту.
Посебан осврт се ставља на текуће сукобе у Судану и Демократској Републици Конго, хуманитарну кризу у Сомалији и шире друштвене и економске тешкоће са којима се суочавају многи људи. Ипак, патријарх потврђује да мир који нуди Христос „не зависи од историјских околности“, већ се рађа у људском срцу и зрачи у свет благодаћу Светог Духа.
Патријарх такође наглашава да спасење које је донео Христос није наметнуто, већ понуђено као дар и позив на слободну заједницу са Богом. Божанска благодат претходи свему, али спасење се остварује кроз синергију људске слободе и воље.
Посебно је дирљиво његово помињање Христовог бекства у Египат, представљеног не само као историјски догађај, већ и као безвременски симбол Божје заштите прогоњених и расељених. Египат, који је склонио Јосифа, Богородицу и новорођеног Спаситеља, описан је као „богопримљиве јасле“ и знак универзалног гостопримства. У том контексту, Патријарх позива на опипљиве изразе љубави према избеглицама, посебно деци Африке, наглашавајући да је сваки чин служења патећем људском бићу принос самом Христу.
Истовремено, Патријарх Теодор упозорава на секуларизацију Божића у савременом свету, где се празник често своди на догађај вођен потрошачем. Подсећа вернике да је аутентично славље облик духовног отпора материјализму и истинско учешће у тајни божанске икономије, обнављајући хришћанску свест и откривајући позив човечанства на обожење.
Оваплоћење, примећује он, нераскидиво је повезано са Страдањем, Васкрсењем и очекивањем „новог стварања“. Црква, као Тело Христово и носилац божанске благодати, позвана је да у свету сведочи о правди, миру и љубави, нудећи слику друштва преображеног Божјим присуством. Присуство Цркве у свету није бекство од стварности, већ активан напор да се људски живот преобрази кроз богослужење, службу и љубав.
У том духу, Патријарх се такође позива на своје учешће у обележавањима 1700. годишњице Првог васељенског сабора, молитве за мир у Риму и своје пастирске посете Кенији, Уганди, Јужном Судану и Мадагаскару.
Закључујући своју енциклику, Патријарх Теодор се моли да благодат и милост Оваплоћеног Христа прате све, дарујући здравље, мир и духовну радост. Он завршава подсећајући на пророчке речи Исаије:
„Јер нам се роди Дете, Син нам је дат… и име ће му бити Весник великог савета, Дивни саветник, Бог моћни, Кнез мира, Вечни Отац.“
Са енглеског превела редакција портала „Ризница“
Извор: Оrthodoxtimes.com
